Pokret

покрет

над његовом родбином, опрашта им крв и на очи свега искупљена света мири се с њима и љуби. Угледајући се на њ чине то и остали, и настаје опште узајамно праштање и мирење, те многи давнашњи крвави сукоби, кавге и увреде нађоше ту свој крај. На тај начин би проглашен општи мир у Црној Гори и би одлучено да по 70 стараца из сваке нахије крену к Шпепану на Махине, да му се поклоне.

Та одлука би извршена. Сви заједно, праћени изасланицима из Зете и збору присутним млетачким поданицима, сиђоше на Махине, и пошто су се прво постарали за стан, једни у манастиру а другиу дому Штћепанову и по суседним кућама, скупише се на једно место близу Шћепанова стана. Тада се појави Шћепан, држећи у руци копље. Пред њим је ишао један од телохранитеља му држећи голу сабљу у руци, а за њим други са исуканим палошем. Чим га видеше, главари му се поклонише, поздравише га и назваше му добру срећу. Он их отпоздрави додајући: „Да вас благослови Бог неба и земље; да вам да снаге и храбрости против непријатеља; нека су вам сабље оштре а десница јака за руковање оружјем. Опраштајте увреде једни другима, које су нанеле нахија нахији, општина општини, село селу. Мир је општи. Више да се не понови, ни проливање крви као у прошлости, ни пљачка.“

Ту су настала вова праштања и мирења, па се измирише и неки од главара Махина и Брајића. Том приликом главари из Црмнице и из Зете замолише Шћепана нека учини да престане неслога међу главарима црногорским око признања новог владике Арсенија Пламенца. Шћепан им саслуша молбу и нареди незадовољним главарима да признаду Пламенца за свог владику и за наследника митрополиту Сави.

Вест о овим успесима Шћепана Малога била је поразна за провидуре. „Није могуће веровати писаше провидур Рениер својој влади у Млетке да у чему никад није могла успети ни верска превласт владика нити посреднички ауторитет главара, да је за један тренутак успео бедни непознати странац демонском одлуком на једном парчету хартије.“ А заповедник млетачког бродовља на Јадранском Мору јављаше: „Осећа се, да се, као никад досад, народ православне вере у овим крајевима утркује ко ће га — Шћепана Малога — начинити већим идолом, и да га слуша дивљења пуном покорношћу и готовошћу.“

Провидуре страши овај Шћепанов успех, од кога бе Република имати штете. Јер није у питању само мирење Црногораца, него оно што ће доћи после њега. И пре тога говорило се да ће Шћепан измирити Црногорце и с њима се окренути против суседних Турака. Сад се то назире јасније, И није шала окупити 8090 пушака, колико их је тада имао Шћепан под руком. Ту је опасност за Републику и она постоји све док Шћепан борави на Републичиној територији и док с ње руководи пословима. Турци ће оптужити Републику а ова се ничим не може одбранити што допушта Шћепану боравак на својој територији и да с ње развија свој опасни рад. „Успевши овим првим својим кораком — писаше даље заповедник бродовља — Непознати (Шћепан) толико се уздигао, да сад говори е ће се огласити владаоцем и законодавцем, и да ће поћи на турске крајеве, премда за сада своје жеље своди на улогу испитивања најревноснијег реформатора не-

959

_ достатака у свештенству и најтежих порока у на-

роду. То је и дало повода да се мисли на мере не против овога што је сада него против онога што може наступити; стога представништво млетачке власти предузима мере да овај Непознати што пре иде с млетачке територије, како би се тим отклонио повод за жалбе Турака и њихов напад на Републичину територију.“

Дакле, прво, најглавније и прешно је питање: да се Шћепан уклони с млетачке територије, Најбоље је да сам пристане да се отуд уклони што пре. Зато је провидур Рениер, чувши за збор на Цетињу и за долазак главара Шћепану на Махине, наредио Марк“ Антонију Бубићу да одмах иде на Махине, да нађе Шћепана и да му поручи нека се одмах склања с млетачке територије.

Бубић је извршио заповест: отишао је одмах у Махине, нашао је Шћепана у његову стану и изручио му поруку провидурову. Шћепан, пак, осећајући се много сигурнијим после збора црногорских главара на Цетињу и њихова измирења, слушао је Бубића смејући се.

— Хоћу да останем овде! одговори Шћепан на то. Ово је Катунска нахија, посед Црне Горе. Пека доће сва сила да ме отера одавде, и ви на челу њену; ви ћете бити први коме ћу откинути главу с рамена.“

Кад на то одврати Бубић да та територија, по уговорима, припада Републици, и да Не те општине бити оглашене за одметничке, Шћепан му одговори:

— Шта ме се то тиче» Нека их и огласе за одметничке! Ја хоћу да останем овде. Јесте ли ме разумели 2

Тако је Бубић пропао са својом мисијом, и кад је поднео писмени извештај провидуру Рениеру, објаснио је зашто Шћепан, и после онаквог успеха код Црногораца, не иде к њима него се залепио за Махине: „Шћепан је изабрао себи станиште у кућни Марка Тановића у Махинама, да би одатле могао осматрати и откривати посведневна кретања“ на оној страни, откуда му прети опасност. Јер све док не би потпуно припремио за се терен

„у Црној Гори, како га је он замишљао, и док не

би на другој страни потпуно уравнао односе између Црногораца и свих православних у которском крају, Шћепан је тамо био најбезбеднији, будући за времена обавештен и о најмањој опасности за себе. Зато је бао узалудан сваки покушај да се Шћепан пре времена уклони отуда.

После таквог Шћепанова одговора предузете су нове мере.

Прва је била да се онај млетачки крај обезбеди и од Турака и од Црногораца, а и да се Шћепану Малом да маха за размишљање: заповедник

млетачког бродовља у Јадранском Мору наредио је сопракомиту Соранцу, који се бавио у суседним водама, да одмах дође у Боку.

Затим, док су тражена ближа упутства од владе из Млетака, Рениер се трудио да ослаби утицај · Шћепанов и његових помагача, међу. којима је сматрао за најглавнијег митрополита Саву.

По његову мишљењу митрополит Сава био је највише крив Шћепанову успеху у Црној Гори и неискрен према Републици. У томе га је утврђивао митрополитов поступак, кад му се, одмах после збора на Цетињу, обратио писмом молећи га за обавештење о збору и о Шћепановим намерама,