Pokret

260

покрет

Митрополит му је одговорио: да се узмушала сва крајина; да су се Црногорци измирили по наредби Непознатога; и да главари желе да иду к њему и представе му одлуку збора. Али ни речи о Шћепану и о његовим намерама. Стога је Рениер послао извештај баилу у Цариград и представио му догађаје, жалећи се на митрополита, и правдајући Републику, оно прво да би баило употребио код тамошњег "руског резидента, коме су се владике и Црногорци обраћали за помоћ и заштиту, а друго на Порти. „Црногорски владика — пише Рениер баилу с ојим посетама Непознатом и поклањајући му одела и хране, посведневно, пред лицем овог народа, потврђује његову истоветност с мртвим царем, за кога би тај хтео да си издаје. И својим саветима и преко својих калуђера у Махинама митрополит помаже његов рад из својих властитих интереса, и да одржи већ разбуђени верски фанатизам.“

Да би пак побио Шћепанов утицај у Црној Гори и раздвојио тек измирене главаре и народ, преко својих повереника, нађе и у такмаца у сину познатог саралника владике Василија, а потом противника, Стевана Шаровића:, кога подстаче про: тив Шћепана.

Најзад Ренкер је смислио и начин како да нестане Шћепана Малог. У депеши, којом извештава о томе владу у Млецима, овгј не каже ј сно какав му је то начин. Он само наглашава да ће то извести „на један умешнији и тајан начин“, за који је са свом могућом опрезом и тајним путем нашао неког црногорског главара. Кад се то каже обичним језиком, излази: Ренкер је, не истичући се, преко својих поузданих људи, нашгао неког од прногорских главара, незадовољних Шћепаном, митрополи-

· том Савом и његовим држањем, па можда и вла-

диком Пламенцем, кога им је натурио Шћепан, који ће или сам или пре преко својих људи, убити или отровати Шћепана Малог.

Млетачка влада, пак, свикла на употребу ових средстава да се отресе непријатеља, разумела је оне нејасне Рениерове речи. И што их није одмах одобрила, то не значи да оне нису тако гласиле, него што је у млетачкој традицији било окушати прво блажа средства, па кед ова не помогну, прибегавати крајњима, међутим ако предлагач за то време успе да изведе план у духу њених идеја, у толико боље!

Ну колико ће времена трајати вребање згодне прилике >» Јер се Шћепан Мали чува, а чувају га и његове присталице. Ни сам Рениер није на чисто с тим. Да се то не би отсгло у недоглед, и да се у ишчекивању такве прилике не ба десили нежељени догађаји, провидур покушава још у два маха да склони Шћепана Малога на напуштање млетачке територије. Први покушај учинио је потпуковчик Раде Махина, родом из Махина, други пуковник Трифун Стукановић, оба у млетачкој служби на тој крајини. -

Оба су покушаја остала 6 зуспешна. Шпепан_ Мали одбио је нетражене савете, ма да је знао да му се реди о глави, и то је отворено рекао једном од тих посредника.

«ед ових покушаја остало је писмена трага. Извештај о другом покушају много је интересантнији и врло згодна допуна извештају Марк Антонија Бубић . Зато ћемо гледати да ту другу посету Шћепану Малом изложимо што подробније.

Јов. Н. Томић

ВРЗИНО КОЛО

— РОМАН — (5)

ХУШ.

Још пет минута, још пет минута! Задихана, стежући грчевито један мали кожни куфсрчић, очекивала је Лена да прођу тих бесконачних пет минута и да најзад остави ову собу за увек. Светлост је била угашена; месечина је плела мост од прозора и балконвских врата до зајапурене Олгине главе на изгужваном белом јастуку, насмејане нечим у сну и опкољене њеним тешким витицама; сат на Лениној руци куцкао је и уједначавао се са лупањем њена малена и луда срца; на столу се беласало једно писмо крај велике морске шкољке, бачених случајно на пут једног месечевог зрака. Најзад прође и тих пет минута. Сказаљка је показивала тачно пола дванаест. Једину тешкоћу и опасност престављао је излазак из собе. Лена ослушну равномерно дисање својих другарица, онда на прстима, тихо, сасвим тихо... Брава зашкрипи, дах застане. Тишина. — Једним енергичним покретом врата се отворе и затворе. Из суседне се собе зачује неки шум налик на померање столице, или шкрипу кре-

вета, али већ идућег тренутка Лена беше на крају

ју (О овом Стевану Петровећу — Шаровићу било је доста речи у мојим ранијим расправама о владици Василију

Петровићу.

ходника и вратоломно стрча низ два ката, прескачући при том све по два степена и једва се заустев-

· љајући на банцима, да заокрене. Вратарсва ложа

била је осветљена, стаклена врата отворена. Сам вратар седео је за столом, погнут, ћелав, под великим зеленим заклоном на сијалици, и писао. Иза њега стајала је црна табла са безброј кукица о које се вешају кључеви. Неопрезно проћи: може све пропасти. О тој могућности није мислила. Она застаде на последњем басамку, баш онде где је пре неколико часова разговарала са Димитријем, и сва преплашена стаде смишљати изговор.

У то се вратар накашље и подигне поглед према степеницама. Био је замишљен. ћутање. Само се чује како послуга корача по трпезарији и како подиже столице на столове. Вратар међутим спусти поново поглед на оно што ради и настави са писањем. И у тој скоро безизлазној ситуацији појави се на улазу једна лелујава женска прилика, и као да се крије од некога, једва газећи малим лакованим дипелицама, прикраде се до вратареве ложе. Лена сва претрну. Са вратарем је говорила Лијерка. До Лене поче допирати њен узбуђен глас, пригушен тишином. Вратар није разумевао. Он се диже и окрете се према оној табли са кључевима. И ако

збуњена ненадном појавом Лијеркином, Лена ни за