Pokret

346 покрет

Чехословачка Република:

антрацита . . кг. 103.685 у вред. Дин. 95.250 каменог угља. „ 97,991.697 ,_,„ „. 18,689.246 орикеона и“ =. 9150 2 - | 52.220

Свега Динара 18,887.716

Ителија:

антрацита. . кг. 2.481.630 у вред. Дин. 2,080.360 каменог угља. , ПОЛО О „ 4,200.361 конса 5 БОБО О ПО 156 орикета = » АТУ ОФ 302.600

Свега Динара 12,740.477

Уз то долази Француска која је у главном за

потребе бакарног рудника у Бору у коме је заин“ тересован француски капитал, увезла:

19.361.230 у вред. Дин. 17,245.616 6708. 450 „| = 250:00

Свега Динара 21,526.016

Као што се из ових статистика види, лигнит није увожен с тога што не може да конкурише јер је јефтин и не издржава транспорт.

Но тај факт није много помагао домаћој рударској индустрији јер је јефтина цена увоженог каменог угља утицала да се гори лигнит слабије тражио.

Још једна тешкоћа рударске индустрије је у томе што се 400/% од броја коњских снага у земљи покреће нафтом која се увози из иностранства. У 1994. г. увезено је нафте 45,569 597 кг. у вредности 189,071.551 Динар, што вредност увеженог инду“ стријског горива пење на 594.606.031 Динар.

Пред фактом да преко пола милијарде Динара иде у иностранство за набавку индустријског

горива док је у земљи рударска хиперпродукција и криза рударске индустрије, морала је се застати и рудари су упутили молбу да се уведе увозна царина на угаљ.

Њихови су разлози у главном ови:

Рударска индустрија је издржавала страну конкуренцију све док није наступила криза у осталим земљама које сада дају велике погодности извозу угља. Енглеским бродовима који извозе дрво из наших пристаништа потребан је баласт за долазак и они то налазе у угљу који је у Енглеској фаворизиран за извоз. Немачка олакшава своју рударску хиперпродукцију нарочитим зонским тарифама за подвоз. Има случајева где се угаљ продаје јефтиније у нашој земљи но у земљама свога порекла

јер развијена страна индустрија има често рачуна

да неколико процената своје продукције баци У нашу земљу и са чистим губитком. 409/, од домаће млинарске индустрије троше страни угаљ док је за њу домаћи угаљ врло добар јер га узимају и Државне железнице и њиме хране локомотиве брзих возова.

Од 8 домаћих фабрика шећера само 4 купују угаљ у земљи. ;

Рудници леже по 4—9500 клм. од индустријских центара и плаћају скуп подвоз док су страни руд“ ници ближи и користе водене путеве. Потребно је по сваку цену спасти националне руднике јер суп Енглеска и Немачка помоћу њих подигли моћну индустрију у толико пре што се много троши нафта

кокса = ~ | Ке брикеда 5 =>

које нема у земљи и што у случају неког заплета.

може 409) коњских снага застати услед оскудице нафте.

Данас већ рудници раде три дана у недељи а режијски трошкови остају приближно исти и зато је угаљ скуп. Када би се царински заштитио увоз угља, домаћи би рудници радили пуним капацитетом и угаљ би морао да појефтини услед конкуренције. Ако се пак царина не удари, рудници бе морати да отпусте већи број раденика који ће на крају опет пасти на терет Државе.

Како антрацита и кокса нема у земљи, то би се они могли, у интересу остале домаће индустрије, ослободити царине кад се увозе за потребе домаће индустрије, али ако се употребљавају за централно грејање онда их не би требало ослободити јер је за то добар домаћи угаљ.

Као што се из овог види требало би установити контролу потрошње и уверења за ослобођење од царине давала би Генерална Дирекција Руда. Један предлог иде на то пак да се и на антрацит удари царина од 7.50 зл. Динара по тони. Камени угаљ, брикет и мрки угаљ пак требало би да плате 1 зл. Динар од 100 кгр.

Овах дана одржана је једна конференција из-

међу рудара као продуцената и индустријалаца као

потрошача угља. Цаљ је конференције био да све индустријске корпорације потпомогну тражњу рудара за увођењем увозних царина на угаљ.

Међутим тај циљ није постигнут, бар не потпуно. Представници Словенске, Хрватске и Далматинске индустрије цементаи карбида изјаснили су се противу увођења царине на угаљ јер би ове две гране индустрије много изгубиле тим увођењем царине. Неки су пак представници пристали на царину стим да кокс и антрацит за индустријске, нарочвто ме талургијске сврхе, остане у сваком случају слободан.

Теза индустријалаца је да је цела индустрија у кризи и да је криза рударске индустрије само последица оне прве. Кад би се положај целе индустрије поправио и кад би ова могла да ради пуни“ капацитетом, самим тим би и рударска индустрија коракнула. Увођење царине на угаљ довело би до поскупљења угља и индустрија би радила још мање, тиме би се и потрошња угља смањила и рудници не би ништа добили. Осим тога увођење царине је новост коју ни остале државе које имају хиперпродукцију угља не познају. Контрола над потрошњом угља била би незгодна.

Како су пак режијски трошкови рудника у земљи много већи од страних, то су у интересу подизања и напретка домаће рударске производње индустријалци готови да потпомогну рударе да Др. жава набавља искључиво домаћи угаљ, да се по могућству на рачун репарација не набавља више угаљ него други материјал, да рудници добију олакшице у порези и нарочито на подвозу.

У питању подвоза изгледа да је већ нешто учињено. Рудници су добили попуст од рудника до индустријског предузећа и од рудника до Др: жавне границе али рудари изјављују да је то не довољно јер се и са тим повластицама не могу 00" рити са страном индустријом која користи јефтине водене путеве.

Индустријалци примећују још и то да наши бродови извозе такође дрво и да им као баласт

при повратку треба угаљ. Поред тога би још веће поскупљење угља довело до тога да би се повећао