Pokret

ПОКРЕТ

број мотора са погоном нафте и угаљ би се мање трошио.

Рудари инсистирају да би их само заштитна церина могла спасти и не верују да би та мера поскупела цену угља у земљи, због конкуренције која би се развила између домаћих рудника. Пола милијарде Динара који одлгзе годишње на страну за

347

набавку индустријског горива и напредак домаће рударске индустрије налаже императивно да овој треба помоћи. Министарство Шума и Руда је расположено да изађе у сусрет молбама рудара у колико је год то могуће а једна интерминистеријелна комисија испитује начин на који би се та помоћ

дала најбоље извести. Др. Стева Поповић

АРХИТЕКТУРА И ДРАМА

Од дужег времена, непрестано и све јаче, намеће ми се мисао да упоредим драму с архитектуром; с оним драмским типом, који бих желео да завлада у нашој књижевности. Ми, као народ, додирујемо на једној страни конструктивни Запад и његову цивилизацију, на другој страни мами нас себи фантазијом богата култура Истока. Ми смо на њиховој раскрсници: ближи смо Истока по свом назирању на свет, јер и сами волимо да сањаримо и да лешкамо, Запад нам је опет нуждан због борбе за опстанак, која бива код нас све тежа и актуелнија. Судар тих сила огледа се и у нашој драми: има читав низ драмских дела који је настао под утицајем грчко-француске (код Лазе Костића и шекспирско-германске) драме, другима је корен у анархично - статичној, психолошко - натуралистичкој руској драми. Русима смо блиски по крви, по словенској идеји; Французи нас привлаче себи не само тиме што нам импонира досетљивост и њихова ду: ховитост, већ што и наш народни геније, и ако првенствено лирски и епски, воли такође да уједноставњује, анализира и концентрише. Нагињући час једној, час другој страни, изгледа ми да будућност наше драме лежи негде у средини ова два типа, и зато ћу да говорим сада о конструктивном, западњачком елементу у драми онако, како сам га се навикао гледати у архитектури.

Драма има с архитектуром једну велику 0собину: обоје су продукт чистог стварања нашег духа, обоје су пројекција човекових духовних настројења да нађу хармонију између света у себи и света око нас (не мислим овде, као што се то разуме само по себи, натуралистичку, имитаторску драму). И зато, да архитектонски грађевина успе, мора да је прожме једна мисао, па да та духовна, првотна накана која је покренула дело, избије из сваког детаља. Је ли простор конструисан једним дахом, који је стално остао управљен према намери, која је грађење зачела, он зрачи из себе неку снагу а грађевина добије облик који као да нам хоће нешто да проговори, који нам често одиста и говори. Сетимо се само шта нам се догађа кад прођемо поред које значајне зграде. Идемо замишљени, кад уједном, као да нас је неко зовнуо зауставимо се запањени: испред нас ускрсла из земље нека грађевина. Рецимо: величанствен храм. Нешто узвишено осећамо у себи; као да је сваки камен храма реч, коју је некмар стопио у величајну молитву. Или је то таман какав старински замак, нешто силно и јако креће се у нама; свака му кула као да је у земљу пркосно забита згрчена песница чекајући јуначки изазов. Ма каква била грађевина, је ли она у стању док је гледамо да започне неми говор с душом нашом и да јој прича својим линијама док је не косне својом појавом, она је уметнина која делује

мађијом оног флујида што излази, зрачи, ирадизира из ње. Није у драми главно догађај, оно што се да испричати. То је тек градња, кућа нека каквима је оивичена цела улица, каквих је често пун цео град, а које опет не значе ништа; драма је разоткривање оних сила, које су тај догађај изазвале, дочаравање атмосфере које су и како су је удисавале особе док су своје дело извеле. Како је то могућег

Као што градитељ мора имати осећај како ће да савлада простор, па мора носити у себи необично живо развијен „осећај садржине“, тако и драматичар мора имати „осећај чина“: специфични неки смисао да апсолутној мисли и идеји дадне конкретно, реално рухо које ће у публике (не могу рећи: гледалаца, јер драма се слуша исто тако као што се и гледа. Под драматичарем ваља овде разумети исто тако аутора и режисера и глумце, јер тек из сарадње та три фактора произлази и ствара се на позорници обред, који називамо и који стварно јесте драма) пробудити креативне снаге својствене оном догађају, а без којих он не може да делује.

Заједничко је, дакле, драми и архитектури да им особе, обдарене неким специјалним својством, осете доживљај; одреде неку средишну полазну тачку, у коју су затвориле тајну своје особености и изграде око ње дело, које ће као душа у човека, оживљавати њихову творевину и из свог светилишта призивати себи поклонике, ударајући печат свој на целу околину своју. Сетимо се само како улазимо у позориште да гледамо драму, или како се приближавамо месту где знамо да нас чека светиња у камен урезане песме људског духа: у нама се буди нешто што не опажамо у обичном, свакидањем животу. Сећа нас то лица наших сељака кад први дах топлине навести ославу пролећи : воља за весељем и друштвом, што га је разбудила зима, уједаред ишчезне; лица се уозбиље а поглед од околине управи се некуд устрану; удобност кутњег огњишта гасне и он излази на њиву пун посебног осећања, он се увукао у се да ослуне земљу и почне с њом свој разговор, јединствени, само сељаку дани и својствени говор земље и човека.

Као зељак своју ораницу, архитектура тражи околину за се; она стоји у извесном одношају с њом: специфично оно осећање, које ће грађевина изазвати у нама мора да припрема њена околина. Све оне мисли које крије та околина у себи и које су се јавиле у незапамћено доба као приче, све оне слутње, које буди предео, морају да оживе у грађевини, да их она овапути. Околина треба да буде сан оног, што ће нам јава архитектуре разоткрити, и зато свака грађевина није за свако место. Сећам се неких грчких храмова у низари јужно од Напуља. Велике својим обимом а скупоцене материјалом губиле се оне ипак у оној мочварној трави као