Pokret
356
покрет
јом. Али увидевши брзо неопортуност овог свог потеза, кнезо-шкоф се постарао да он што пре падне у заборав: ни месец дана касније, Г. Корошец, кнезо-шкофов политички прокуриста, постао је потпредседник Краљевске Владе у Београду, препуштајући републику и осталу политичку романтику Г. Радићу и његовој странци. Но ове, разумљиве, носталгије католичког високог клира, нису имале корена у народним масама које са Аустријом ништа добро нису изгубиле. Напротив, оне су њену пропаст примиле радосно, и ту њихову радост, која је у истини постојала и која се видно и бучно манифестовала, многи су на нашој страни идентификовали са одушевљењем за народно уједињење... То се, наравно, могло само са јаким фондом добре воље.
Као што је речено, неког одушевљавања за уједињење није било; било је чак и активног отпора против уједињења. Кад се та стварност има на уму, кад се уважи овакво расположење народа у доба уједињења и кад се уважи да смо уједињењем добили, уз разваљену и опустошену Србију и Црну Гору, џиџе једне размрскане државе која је такође била разједана свима злима четворогодишњег рата: да је, дакле, ликвидација Великог рата пала на ову нашу државу коју је у многим подручјима требало тек стварати изнова; кад се све то имау виду, и кад се, данас, после једва шест година, доведе у паралелу ово што јесте са оним што је било, — морамо бити задовољни. Нарочито, ако при том поређењу погледамо мало и у комшилук. Има и великих држава којима рат није изменио суштину као што је нашој, а које су се, ипак, у поратној кризи ломиле горе и болније од наше.
Што је у овој шестогодишњој биланси најповољније то је политичка еволуција Хрвата. Наиме, еволуција истинска, стварна, онаква каква се збила, не она лажна какву приказује разним обзирима диктована или коригована Историја. Као и Словенце, и Хрвате је слом Аустро - Угарске изненадио и поставио их пред проблем регулисања српскохрватских односа. Том проблему они нису знали наћи решење, нити су то могли, — већ зато не што, просто, на ово питање никад озбиљно нису ни мислили. Србија је била изван Аустро-Угарске, дакле изван реалног света, јер за хрватску политику свет реалности граничио се међама Хабсбуршке Монархије. И Хрвати никад нису себе замишљали у непосредним односима са народима изван тих граница, нити су такве односе желели. Њима је, на пример, некадашња Србија, пре ратова, са станов. ништвом м територијом једва нешто пространијом од Хрватске и Славоније, а ипак са интернационалним положајем једне независне државе, изгледала апсурдна и смешна. А у тој смешности најсмешнија им се чинила — српска војска: ваљда не мисли та државица, тако се резоновање чуло, да може с неким ратовати, кад ју је тукла чак и Бугарска, једна, такође, држава за шаљиве листове»! И кад је, 1908. Србија протестовала против анексије Босне, Загреб вије могао довољно да се начуди толикој лудорији. Чак и тадашњи социјалистички лист, који је иначе био противан империјалистичкој бечкој политици, није могао а да не прекори Србију што се „наћухава попуш жабе“: усудити се устати против једног разбојништва, кад је ово у Бечу смишљено и закључено, тадашњем, и најбунтовни-
.
јем, Загребу је значило напухаваши се попут жабе. Српски национални идеал, то јест уједињење свих српских земаља, изван Аустрије и против Аустрије, имао је у очима Хрвата два значења: једанпут, то је била политичка вера умно дефектних, које не треба узимати озбиљније од оних сретника што очекују долазак Месије; други пут, то је један перфидно смишљен политички мамац од стране противника хрватског народа којим се грчко-источни живаљ одвраћа од рада за хрватски национални идеал. А тај хрватски идеал је и толико јасан и толико близ остварењу! Уједињење свих хрватских земаља до Дрине и Рашке у Истри: то хрватски народ само треба свесно да наглашава, и да Његово Величанство то неошуђиво право хрватско призна, — и све је свршено.
Гледана данас, та политика, у колико уопште заслужује тај назив, изгледа апсурдна. Ала то, наравно, не значи да Хрвати које је она заносила и заводила зато заслужују прекоре. Они су видели реалност онако како су је могли гледати и видети, а не може бити њихова кривица што, ваљда, неком боговском интуицијом нису провидели шта ће катаклизма од 1914—1918. донети Европи. (Нису те интуиције имали ни Срби, али њима није била ни потребна: да надживе Аустреју, зато им је довољан · био и — српски јогунлук).
Тек после 1918. Хрвати долазе у положај да уоштте раже неку своју оријентацију у свету, да траже свој пут, без обзира на Његово Апостолско Величанство, „велевласни положај Монархије“, закључке Сабора од 1712. године и сличне нереалности. Разуме се, да је то тражење морало бити лутање. И они су лутали, вођени фантазијом Г. С. Радића. Где су све били то ни сами, вероватно, данас не знају, нити памте етапе од Париске до Ђеновске Конференције и Г. Радићеве хаџилуке од Лондона до Москве. Ово лутање могло је испасти кобно и за Хрвате, и за све нас; на срећу, оно је испало корасно. Било би кобно, да су Хрвати, лутајући, залутали. Но то се није догодило. После тражења и тумарања по свима ветровима, дошли су до увибавности да је пут спасу уједно и најближи пут: пут споразума са Србима, дакле и пуг измирења са овом државом и њеним потребама. Као што је напоменуто, та увиђавност је плаћена скупим искуством, и дугим испитивањем, и у толико је она драгоценија. Њу, јамачно, није диктовала никаква сентименталност; дошла је као последица хладног размишљања и оцене реалних интереса Хрвата. У толико боље! (Сентиментална страна српско-хрватских односа .и треба да остане изван политике). Хрвати су, дакле, водећи рачуна о својим интересима, спремни да приме, да „признаду“ и Монархију, и ову државу у данашњем њеном облику и обиму, и Видовдански Устав.
Али Устав ће они примити само као, под даним погодбама, најмање зло. А то што је Хрватима минимум зла, јамачно не може бити, са српског гледишта, максимум добра, и кад је данас огромна већина Хрвата спремна да акцептује Видовдански Устав дужност је Срба да савесно испитају, да ли тај Устав истински најбоље одговара интересима и Срба, и Хрвата, и наше заједничке државе. У тој оцени можемо сада бити много слободнији него што смо били пре четири године, кад је Устав изгласан. Тада је он имао, у првом реду, задатак да