Pokret

354

ПОКРЕТ

те болести. Осим тога имгли смо у оно време баш страшно много: богиња, пегавца, тифа и дизентерија. Санитетски извештаји из целе земље нарочито извештаји неофицијелви били су страшни. Требало је имати много живаца и много стр: пљивости и не оставити цео тај посао. За сузбијање тих болести требало је створити организацију и требало је прибавити материјал, а то није било лако ни једно ни друго, па ипак је успело. Борбу против ивфекционих болести концентрисао је Д-р Андрија Штампар у епидемиолошким институтима којих је створио шест. Свакоме епидемиолошком институту подредио је бактернолошке станице. Свих бактериолошких станица има данас у земљи око двадесет и четири. Уз сваки завод већега значење поставио је велику аутомобилску колону, која има задатак да ради на терену, код какове веће епидемије. Надаље имају такви заводи на располагање дезинфекционе апарате и дезинфекциона средства, кинематографе, и пројекционе апарате за популаризацију и цео при“бор за испитивање потребно код тих болести и њиховога сузбијања. Због ширења богиња био је потребан завод за продукцају вакцине, који је у Загребу био већ дигнути на нужну висину. Тај завод данас продуцира годишње вак: цине за више од милион и по људи! Осим те опште организације скренуо је Штампар нарочиту пажњу на сузбајање маларије. У Скопљу подигао је нарочити институт за студиј и сузбијење тропских болести, а томе је заводу подредио завод у Трогиру, који има сличан задатак у Далмацији а осим тога цео низ завода по Јужној Србији, који и опет немају много другога посла до сузбиј-ње те најубитачније за нас болести. Колико је могуће постићи у тој области енергичним и интензивним радом најбољи је доказ оток Крк, где је трогодишњим радом успело го: тово маларију истребити тако да лане под јесен нових случајева уопште није више ни било. Осим рада на сузбијању акутних инфекциозних болести и рада на сузбијању маларије посветила је наша држава пажњу сузбијању венеричних болести и туберкулозе. У свима већим местима држава је поставила амбуланте за бесплатно лечење венеричних болести и гдегод је рад тих амбуланата функцио-

нисао како треба болести су помало стале опадати. Много је мањи успех био у сузбијању туберкулозе а то није никакво чудо. Туберкулоза питање је стана, хране и општих хигијенских прилика. Да створимо целоме народу ваљане станове за то треба много много година интензивнога рада не једнога министарства него целога нашега друштва. Нажалост Маинистарство Народнога Здравља, исто тако не може да да целоме народу онолико хлеба колико би га народ потребовао. Ипак је и ту много тога створено. Нарочито у питање туберкулозе деце велик је рад обављен. У Дубровнику и у Краљевици отворени су заводи за болесну децу. У свима већим местима државе министарство је отворило диспансере за сушичаве. У свима већим болницама отворена су одељења за такве болеснике. То све није сувише много но основ је за даљи рад.

Највећи део посла свршен је на подручју про свећивања народа. Док пре рата није на голину дана одржано народу ни десетак предавања о болестима и спречавању болести данас је рад у том подручју огроман. Преко тридесет кинематогргфа, стотинак проекционих апграта, неколико изложаба, безброј плаката, брошура и т. д., раде у народу. У самој Хрватској одржали смо лани готово тисућу здравствених предавања упућујући народ како треба да живи, да очува своге здравље. Успех и одзиву народу је свуда управо огроман. Села се отимају о прелаваче.

Круна свега тога настојања је оснивање хигијенске високе школе у Загребу. Као неко призвање за големи обављени рад КоскејеЏег дао је за зилање хигијенске школе у Загребу двадесет милиона динара. У тој школи имају да се одгаје свршени лекари, који ће поћи у хигијенску струку да раде на потрављању народнога здравља.

Наша је жеља да поносна зграда, што ју је Министарство Народнога Здравља сазидгло у ових шест година и даље стоји и да се и даље развија како треба. Ми треба да солидним радом докажемо да смо завредели слободу за коју смо и минм други народи Европе толико крви пролили. ·

: Д-р. Лујо Талер

ПЕТАР ПЕТРОВИЋ

О ЈУБИЛЕЈУ ЊЕГОВА 25 ГОДИШЊЕГА КЊИЖЕВНОГА РАДА –

Кад сам га некада знао виђати како улицама пландује као потукач, или како ћошкари осврћући се за женским свијетом, обријан, коректно обучен, вјечно са неким цвијетом у запучку, са видом потпуне безбрижно:ти и беспослице, мислио сем да је какав глумац отргнувши се од које путууће дружине и навративши се у град да се мало проведе без кодтроле. А може да буде — мислио сам онда — и поп који је оставио своје звање, сврзимантија који има више схватања за женску него за поповску хаљу. Имајући нешто и од глумца и од попа, није

ни једно ни друго, али више глумац него поп. Он

је толико све карте бгцио на живот, он га је толико проживљавао и иживљавао да је оскудан у ријечима којима би испричао авантуре своје боемске

хисторије. Тек каткада можеш да чујеш од њега одломке, само одломке. Кад се расположи, пун је ситних минијатурних прича о свему што је видио и што је измислио, а измислио је и подвалио у свом животу много...

Од расе Обломова, он не може за се рећи да је много читао. Кад говорите о том с њем он ће вам дати своје еуфемистичко тумачење за то, ве: лећи да се управо бојао читати друге ауторе, да не би остало што од њих у његову аеру. Он, дакле није читао не зато јер за читање треба много вре: мена и напора -— а вријеме и напори даду се тако лепо употребити другђе! — него није читао због тога да сачува што чистију и нетакнутију своју оригиналност. Био је стога врло ивдигниран кад