Pokret
370
покрет
цирски кор, и ако је помогао фашистима да дођу на власт, није ипак у рукама фашиста. Може се чак рећи да је данас Војска једина установа у Италији која је изван јаче котроле фашгстичке пар. тије, Активни официри нерадо гледају официре Миалицеје, који су често самозванци. Чак и бивши Министар Војни у Мусоливнијевој Влади, генерал Ди Ђорђо, ту своју аверзију није могао, или није хтеб, да скрива. У свом говору у Сенату, он је љутито избацио фразу: „један частан војник може само једанпут положити заклетву!“ То није алузија, као што би се код нас, можда, могло мислити, на оне бивше аустријске активне сфицире који су, после слома Аустрије, ушли у италијанску Војску. Јер ти, ако их уопште има, толико су, и бројно и у сваком погледу, незнатни, да нико о њима не води рачуна. Прекор генералов био је упућен официрима фашистичке Милиције, који су, заиста, ступивши у Милицију, по други пут полагали заклетву, сем Мусолинију, и Краљу и Отаџбини. Извесно је, да генерал Ди Ђорђо са овакв"м својим погледема на Милицију и њене официре није осамљен међу кталијанским генералима. А Милиција, то је снага Фашизма: ко њу дирне, по речима Мусоли: нија, наићиће на куршум. Генерал Ди Ђорђо није, додуше, наишао на куршум, али се пре него што је мислио нашао у демисији. Сличву судбину вероватно спрема Мусолини и другим својим противницима у Војсци. Да му воља за то не оскудева — то је извесно. Питање је само, да ли ће имати моћи. Није немогућно, да хоће. Јер за последњих неколико месеци све су се ствари невероватно 0кренуле у његову корист,и он дангс стоји јачи но што је икад био. Матеотијева афера, и још неки удари који су га снашли, и који су претили да ће га сатрети, данас су скоро утонули у заборав. Про: тивници његови осуђеви су да — чекају развој дсгађаја. Чекање прекидају само по неким ковферисањем, из кога изиђе саопштење или резолуција.
НЕДОЗВОЉЕНЕ МЕТОДЕ ПРЕВОЂЕЊА И ТУМАЧЕЊА ШЕКСПИРА
,
Између многих појава које забрињују сваког правог пријатеља наше књижевности и целе наше културе, и које ће остати као документи овог интелектуално и морално јако посрнулог доба, остаће, чини нам се, и појава једне код нас изнете, и вероватно само код нас и могуће теорије о томе, да се може преводити и чак интерпретирати Шекспар и без знања енглеског језика, Ту теорију, прилично стидљиво у осталом, покушао је заступати у часопису Мисли, најпре један критичар, а затим у истом часопису, у члавку „Вештина превођења“, сам уредник Г. С. Пандуровић који је на једном примеру из „Хамлета“, хтео показати, како је Лаза Костић, (и поред знања енгл. језика, то као да се чита између редова!) рђаво и нетачно разумео једну интимну мисао Шекспирову, па то он, Г. Панду“ ровић и ако не знајући енглески! исправља и даје у „коректном преводу“. Случај је карактеристичан и ако мали, и значајан је за интерпретацију Шекспира, стога ћемо се њим овде мало опширније по забавити, но у својој из „Раскрснице“ оштампаној брошури: „Плагијатор Хамлета“ (стр. 16. и 17.)
Тиче се сцене у Хамлету, УМ. чину, при погребу Офелијином. Бол Лљеерта, брата Офелијина, који скаче у Офелијан гроб и тражи да га жива с њом затрпају, вређа Хамлета, и он Лаерту, између осталих прекора и угреда, тврдећи да „четрдесет хиљада браће са свом множином њине љубави“ не би достигли његову, Хамлетову љубав према Офелији, довикује и ово:
Ров флоп соте ћеге [0 у пе»
То ош асе те мн! !еаршо 1п ћег отаџе >
Ве Ђипед ршск мић ћег, апда 50 уШ Ј.
Лаза Костић превео је те стихове овако (стр 180):
Да л' амо дође плакати
Успркос мени скочат у гроб јој»
Сахран: се с њоме жи=, па ћу и ја.
У Шлегловом ореволу то место остало је неизмењено и у ревидираном издању професора Х. Конрада и оно гласи:
Кота! ди 21 зпзејп ћегр
Зрнпраћ шт пиг Тгоб; 21 Бјејеп, 10 Иг Отађр
Таз5 Феб пне !иг Бергађеп, 1ећ УШ ез ацсћ.
При руци су ми, сем тога, три француска превода Хамлета: Дивалов, Ротов и најчовији, Дерокињијев. Сва три су рађена с енглеског оригинала, од познатих зналаца енглеске литературе и Шекспира; последњи Дерокињи је професор енгл. литературе на универзитету у Лилу. Навешпу горње стихове у све те три француске верзије. -
Дивал (Риуају преводи овако (страна 108):
Ез-ђц мепи (ер рошт оепиг> Рошг те ђтаџег еп «е ртесфрћап! фдапз за [05522 Опг оп | ешепе муап! амес еПе, је Те зшугај,
Рот (ЕАћ) преводи овако (страна 224):
Млене а рјештиећегр еб те ђтамег еп зашап! а Чапз за [0552 2 Рал5-101 епјетег УН амес еПе, ј'еп Гега! ашапе,
Дерокињи (Регосашету) преводи овако (ст. 265):
Ез-!1 уепи сбап5 рошг сејпате, ше пагошег еп 5ац-
(апЕ дапз за (ошђе > Огдоппе ди оп Р ешепе муап!а сбте
ад": еЏе ећ тог, јеп Тај ашап!,
Као што се види, и Шегл и сва ова три француска преводисца Хамлета разумели су и превели наведене стихове онако како их је превео и Лаза Костић, Л. Костић је грешио — а који преводилац вије» — не само у начвну превођења него и у схватању појединих мисли Шекспирових на другим местима Хамлеша, и то се после знализе Костићевог превода, коју је у своје време дао Г. Б. Поповић не мора више ни доказивати, Али у превођењу и тумачењу овог места, Л. Костић је био потпуно у праву, што је из цитираних упоредних превода и оригинала управо очевидно.
Г. Пандурсвић те стихове наводи и у цитираном чланку у Мисли, и у издању Хамлета С. К. Залруге; стр. 175. овако:
Јеси ли дошао овамо да слиниш >
Да пркосиш мени скачућ' у њен гр 62
Да се са њоме сахравиш» — И ја ћу.
Није тешко пронаћи откуд Г. Пандуровићу ово тумач ње.
Теба заглелати у мој превод Хамлета (издање Времена, 1921, страна 136), па ћете наћи:
Јеси ли дошао овамо да слиниш 9
Да ми пркосиш скачући у њен гроб»
Да будеш с њом сахрањен жив» И ја ћу.
(Остављамо овде на страну питање плагијата и служења мојим преводом. Ограничавамо се само на анализу значења и тумачења, због разлике у схватању трећег стиха овог цитата,