Policija

_ __>206

— Знаш шта, рече ми. Хајдемо у Стојковићеву пивару. Још никада нисам био тамо. –

Није ми баш било пријатно да идем тамо, али му не хте-

дох кварити воље. – Стојковићева пивара онда је била изван вароши. Од последњих варошких кућа до ње, могло је бити 3—400 метара. | Звала се „пивара“, а у ствари је била само једна каваница, у којој су нежењени људи могли наћи сваковрсне забаве.

Кад смо ушли у кавану, на каванском сату искуцавало је дванаест. Кавана је била празна, али из суседне собе чула се песма. Била је то права мачја музика. Два рапава женска гласа сукобљавала су се сваки час, певајући онда омпљену песму: „Рје Јегје гозе“. А кроз ту дисхармонију пробијао је сасвим засебно, дебели, као из бурета, бас, певајући:

„Осу се небо звездама“...

Уђемо у ту собу. _е

На средини собе за столом седео је чувени чика Јова, поручник. Са обе његове стране седела је по једна женска. Пред њим је био оканик црнога вина, а пред девојкама пушила се два чаја. Кад смо ми ушли они престадоше певати.

_ Чика Јова био је веома позната личност у вароши. Био је вечити момак и тако звана „стара роба“. Нешколован, али добар војник и још бољи друг. Телесно развијен необично добро. А кад се пићем загреје био је убојица, од кога се свако бојао. Мало је било у вароши младих људи, које он није, у таквим приликама, пропустио кроз своје руке. ·

Чим сам га видео у соби ја се тргох назади хтедох се вратити, али ме Таса ухвати за капут и ћутке повуче за собом. Ушав у собу сели смо у један угао за сто, и поручили пиће.

Једна од оних девојака које су седеле са чика Јовом, приђе и седе за наш сто. Можда је то био кавански, ред а можда је прешла и због тога, што смо ми били млађи људи.

Наједаред грмну кроз собу бесомучан јек:

— Овам'! |

Чика Јова, исколачених очију и црвена лица заповедао је девојци која беше код нас дошла, да се њему врати.

Девојка се поплаши и хтеде устати, но Таса је притиште на седишту, казав јој да седи где је.

__— Овам/! грмну чика“ Јова поново још јаче и страшније.

Девојка не устаде. !