Policija

__ 423

тачном размаку од три месеца, — полиција је већ почела била да очајава. Видело се чисто и јасно да се има посла с људима. који свој посао раде смишљено и систематски. Чекају извесно време, док се ствар не заташка, нападају места где нико не ноћева, улазе у суботу у вече кад је свет разузурен, и кад се уопште може рачунати да је опрезност мања. Улазе дрско, не зазирући ни од чега, чак ни од тога што имају само један излаз, који је на најживљем месту. - ·

Такво исто обијање, са свима карактерним знацима раније утврђеним, поновило се и у овом месецу, само сад је полиција на делу ухватила обијаче. И онда се утврдило, да су обијачи доиста људи од тога „заната“ и да су странци, интернационални обијачи. Али је, на нашу жалост и срамоту, утврђено тако исто, да су и обијачи, и ако странци, као и они наши, живели месецима у Београду, а наша их полиција није ни приметила. Људи не раде ништа, а живе, мењајући наполеоне, шетају се из места у место, дописују се, договарају се, хватају сведоке да утврде свој аб; кад се разбијање изврши, а полиција све то не зна, не види. -

"Тешко је доиста за све ово признати полицији београдској оправдање, али њега ипак има. Најважније је оправдање у том, што за све ово нису криве личности, него начин како се ради, само „устројство“ Управе града Београда. У београдској полицији доиста сад има људи који су спремни и пасионирани за по_ лицијске ствари, а има их који су видели и уређења и поступања страних полиција. С каквим пожртвовањем чиновници београдске полиције врше службу да поменем само рад писара г. Ђаје приликом хватања зликоваца при обијању последње касе, о чем су дневни листови већ толико писали. С таквим чиновницима да се радити и мора се имати успеха, само треба друкчије уредити. ·

Као што је познато, Београд је подељен на квартове, и у "сваком кварту други се брине о јавној безбедности и то поред триста других послова, а Управа града Београда толико је претрпана другим, мора се признати, тако исто корисним пословима да на јавну безбедност, гледајући последице, не обраћа довољно пажње. Та подвојеност, та самосталност у раду и чини да нема системе и континуитета у раду, па онда не може ни бити успеха. Не ће ли се десити, као што П дешавало, да МЕ живе у једноме кварту, а „оперишу“ у другом