Policija

= [28 свршио, звонио је и питао служитеља да ли има ко да чека пријаву. |

Ето, тако је то било у оно старо, „назадно доба“, кад се реч демократизам могла чути само у школи, на часовима историје старих Грка и Римљана. Онда се сматрало да су чиновници, почев од најнижега па до Министра и Књаза, слуге земље и народа свога, а круг њихове власти да им је дат само по томе основу што без ње — без те власти, не би могли да врше са успехом своју службу народу, рад чије среће и благостања и постоји та заједница што се зове држава с целим поретком, заснованим у њој на законима и утврђеним обичајима.

Једном приликом, у разговору са пок, Радивојем Милојковићем, чуо сам од њега ове речи: „за полицијске чиновнике, нарочито за оне вишега ранга, среске и окружне начелнике, па и за саме министре полиције, часови њиховог службеног рада трају непрекидно, и дању и ноћу. Они су дужни примати и саслуша-. вати жалбе грађана не само у својој канцеларији, него и на путу, у шетњи, у кафани — кад седе у друштву при чаши пива — па и у своме стану, устајући иза ручка, вечере, па чак и из постеље, без обзира на доба дана или ноћи: јер, „чиновник не зна“ говораше даље пок. Радивоје, „шта има да му саопшти онај који му се јавља, а који, без велике нужде и невоље не би ни долазио да га у недоба узнемирава“. Разлажући зашто то тако мора да буде, он је наводио тада више примера, али најзначајнији и најубедљивији био је овај: један срески начелник, дошав у вече из среза ломан и уморан од пута и посла, сео је да повечера, па да одмах, жељан одмора, легне у постељу. Док је он седео за трпезом са својим кућанима, један сељак долази задихан среској канцеларији и моли пандура капетанова да га пријави капетану одмах, јер има нешто врло важно да му јави. Пандур, — који је већ имао на-. редбу свога капетана: да му не пријављује никога, док он руча, вечера или спава, него да свакога упућује у канцеларију кад буде време, — одбио је овога човека, који је неодступно наваљивао да изиђе пред капетана, говорећи, да ће сутра бити доцкан. Те ноћи извршено је разбојништво у једноме селу тога среза. Разбојници су напали на једну угледну и богату кућу, домаћина, који се био покушао да се брани убили, и однели му све што је имао у новцу и стварима од веће вредности. Чим је капетан, ујутру зором, сазнао за догађај, полетео је у потеру за разбојницима.

Исти онај сељак, који му се с вечера хтео пријавити, био је при-