Policija

- (205

диције своје земље. Он је био одани сарадник тројице министара правде у Белгији: г. Ле Жена, г. Картона де Вијара и Вандервелда. Сва тројица су за њега, ја то знам, имали исто поштовање, и сва тројица су му са истим поверењем олакшали велики задатак, коме се био посветио целог свог живота.

Казго сам да је овај велики и драгоцени човек био ватрен родољуб. Ево његовог схватања патриотизма. „Отаџбина је извесно једним делом језик који нас везује за огњиште. Али она је још и нешто друго. Она је средина у којој смо рођени, _ где смо порасли, трпели, борили се, волели у опште, Она је све оно што нас окружује, земља коју газимо у сваком смислу, интимни кутићи које откривамо, безгранични хоризонт чија нас: светлост засењује; она је непрекидни ланац радости и болова, сатисфакција и разочарења, проистеклих од људи и ствари; скуп вршених права и извршених дужности под истим установама; то су све успомене детињства, све наде младости, сви велики догађаји и ситнице, све нераздрешиме везе једне дуге традације..“ И чинећи непосредну алузију на своју сопствену земљу он закључује: „да, то је све оно што је дало Валонцима као и Фламанцима потребну снагу да се одупру најстраховитијем потресу, кога никад ни једна нација није осетила, и што зајемчава њихову будућност.“

Са овим патриотизмом А. Пренс појавио се такође у свима манифестацијама међународног реда. Ја га још данас гледем како августа 1889 год. у Брислу председава првој седници Међународног Удружења за Кривично Право где смо били скупљени око стотину нас криминалиста после конгреса Криминалне Антропологије, одржаног у Паризу. Ово ново удружење имала је за циљ да тенденције Ломброзове врати њиховом друштвеном извору. Ту сам, у палати белгијске Академије, видео окупљене: Тардеа, Гарофала, Ван Хамела, Фојницког, Фон Листа, Левелеја и многе друге, и чини ми се као да их све слушам како сваки редом оцењује дело г. Ле Жена, које је у ствари, или бар у многоме, било дело Пренсово, и пропагирају идеју условне осуде. Ја видим Пренса у Петрограду. 1890 год. на М међународном конгресу за казнене заводе, где га са великом пажњом слушају његове колеге. Али нигде га нисам видео сјајнијег него у Турину, априла 1906, где се бесмо окупили ради свечаности Цезара Ломброза. Представници разних нација пе-