Policija

ЕТ

вољење дао, он је ово одузимање извршио са уверењем да има права на ствар коју одузима или као што закон изрично каже: тражећи своје право, што није никад случај и са учиниоцем дела иступног самовлашћа, које предвиђа 5 375-а казн. зак, код кога је предмет самовласног одузимања увек туђа ствар, и према чему се радња оптуженог не би могла квалификовати као дело из 5 375-а, већ једино као дело из 5 195. (А. С. 19. 1. 1920. Мо 285). — На против овоме гледишту стоји резоновање Касационог Суда: даје нетачна констатација Апелационог суда, да је у случају 5 375-а к. зак. предмет самовласног одузимања „увек туђа ствар“, што претпоставља на страни приватног тужиоца несумњиву својину, и да према томе оптужени не може одговарати за дело из 5 375-а, већ за дело из 5 195. пошто је ислеђењем утврђено да је оптужени одузимање имања у конкретном случају извршио са уверењем, да има право на имање које самовласно одузима. Ова је констатација нетачна по томе, што се за појам дела из 5 195 и 5 375-а не захтева постојање појма несумњивости „туђе ствари“ — покретне или непокретне, која се одузима. Питање о својини предмета кривичног дела у оба је случаја спорно. То се види из употребљених речи у 5 195.: „своје право тражи“ и „удовлетворење себи прибавља“ и речи у 5 375-а: „ако мисли да на исту ствар јаче право има...“ „која ће страна као јача остати у државини спорнога земљишта до свршетка спора о својини“ у вези речи у истом 9-у: „приватно какво добро на горњи начин заузео“, где се не прави разлика да ли је добро: „своје“, „туђе“ или „спорно“. Критеријум за појам дела из 5 375-а није дакле у постојању напада на несумњиво „туђе“ земљиште односно у одузимању „заувимању“ туђега земљишта. Може дакле бити одузето и своје земљиште које неко неправедно држи. Тежиште питања лежи у начину одузимања односно начину прибављања права над покретним или непокретним стварима, означеним у 5 375-а које неко сматра да припадају његовој власти, а оне се налазе у власти и рукама другог, те изгледају да су „туђе“. Законодавство штити постојеће стање и не допушта промену властништва па ни државине против воље интересованих, без интервенције власти. Отуда је законодавац у 5 195. поставио правило да ће таква промена у имовно правним односима, ако је извршена.