Policija

— 622 —

Од њих свако у Млетке дрхташе, Кад два зборе штогод на улицу Трећи ухо обрне те слуша;

Па онај час трчи судницима, Кажи оно што они збораху,

А попридај штогод и поглади. Суд онај час она два ухвати,

Па на муке с њима у галију.

Од тога ти бјеху погинули, Међу собом вјеру изгубили. Колике су с краја у крај Млетке, Ту не беше ни једнога чојка, Један другог који не држаше

За тајнога жбира и шпијуна...

У такве Млетке у првој половини осамнаестога века ститоше једне вечери и два најодличнија путника с ученог Запада. Један је од њих био Милорд Честерфилд, чувени енглески књижевник, а други бејаше прослављени француски писац капиталних дела правно-историјске садржине Монтескије. На својим путовањима по Италији сретоше се ова два велика ч0века, постадоше пријатељи, па заједно продужише да даље путују. У многоме се чему слагаху; највише претресаху питање о особинама енглеског и француског свгта. Енглез је без поговора признавао да су Французи духовитији од његових сународника, тражећи од пријатеља признање да су Енглези, у накнаду за то, паметнији од Француза. Монтескије је радо примао први комплименат, али, као Француз, није био вољан првенство у разуму уступити иком другом,

У таквим препиркама стигоше у Млетке, где им се веома допало. Одлучише да ту остану дуже време,

Монтескије журно иђаше свуда, све је гледао, слушао распитивао, о свему је говорио и брзо давао свој суд, а увече би сео и бележио дневна сазнања.

Тако једне вечери бејаше заузет писањем дневних утисака, кад му пријавише неког непознатог човека. То је био један, доста обично, готово лоше, одевен Француз, који великом научнику и господину стаде говорити:

— Господене, ја сам Ваш земљак. Има већ двадесет година како живим овде, али сам увек умео очувати пријатељско расположење према Французима. Шта више, вазда сам био срећан кад год ми се дала прилика да им корисно могу