Policija

Српски „систем није, такође, за препоруку ни с погледом на потребу да се јавној власти осигура довољан ауторитет, без кога власт не би могла одговорити са успехом своме задатку чувара мира и реда у држави. И замста, наређујући

Осим тога, по нашем нахођењу, и сам шекст б-а 93. Казн. Зек. може се. тумачити у истом смислу, то јест, да нема протавстајања власти, ако је уредба била незаконита. Остављајући на страну законе, 5. 93. прави разлику између аката судске власти и аката осталих власти (из категорије извршних власти), па за прве акте, код противстајања власти, усваја начело ауторитета власти (појединац се мора покорити једном акту судске власти па ма он био и незаконит), док, код аката других (извршних) власти, он примењује начело законитости (појединац се може успротивити једном акту тих власти ако је он незаконит). Ова разлика се да лако, мислимо, објаснити: ако је законодавац могао код једне независне власти, као што је власт судска, власти која нема политички а још мање партиски карактер, дати превагу, код квалификације дела противстајања власти, начелу ауторитета власти, са"свим је разумљиво што он није тако поступио и код осталих (извршних) власти, власти не само, по своме устројству, зависних већ још и политичких а често и партиских. Отуда, став: „или законе наредбе полицајних или других земаљских власти“ обухвата не само специалне (индивидуалне) наредбе тих власти већ и наредбе одште т. ј. уредбе. Израз „наредба“ узет је, дакле, овље у свом ширем смислу, у смислу и специалне и опште наредбе. До тога резултата мора се доћи и када се редакција 5. 93. упореди са редакцијом 5. 92. овај последњи пропис помиње, поред законих наредаба, и уредбе, дајући им, у погледу квалификације дела њиме нормиранога, значај закона, док те речи, уредбе, нема у 5. 93., откуда питање: где ћемо, код противстајања власти, ставити уредбе, да ли међу законе (као у 5. 92.) или међу „наредбе полицајних иди других земаљских власти“ На сваки начин, међу ове последње: 5. 98., као што смо мало час казали, дао је речи наредба њен шири смисао, јер да је законодавац хтео, и код противстајања власти као и у случају 5. 92., ставити уредбе на равну ногу са законима, он би, сумње нема, поступио и у 9. 98. као и у 9. 92. т. ј. изречно би, и ту, навео реч уредбе. А када он ово није учинио, онда остаје, да се реши да је он њу, уредбу, итериспе обухватио у ставу „или законе наредбе полицајних или других земаљских власти“: и сама правна терминологија, као и систем нашега Казненога Законика, упућују на то да уредбе обухватимо, у 5. 98., изразом „наредбе (полицајних или других земаљских власти)“ а не изразом „законе“, под условом, разуме се, да се узме — а то се мора — узети да законодавац у 5. 93. није изгубио ни уредбе из вида. (Сопта Др. Т. Живановић који налази, да се реч „наредбе полицајних или других земаљских власти“ у б-у 93. не односи и на уредбе: ор. ст., Посебни Део, П. књига, стр. 74., прим. 1. По г. Живановићу, дакле, уредбе, и овде, треба подвести под „законе“).

Међутим, питање је да ли се, после наших Устава који су поставили правило да уредбе немају обавезне снаге, ако су закону прошивне (в. Устав ол гол. 1869. чл. 55., 1888., 1901. чл. 49., 1908. чл. 117., 1921. чл. 84), и сам