Policija

— 348 —

Одговорни су нам: извршилац није хтео штетну послежицу, али је хтео почетни акт из кога је ова последица произишла.

Ловац пуца на птицу која се налази на огради: оне не гледа да ли иза ограда има неког, и убија човека. Он га није хтео убити, али је хтео пуцати. Ево основа моралне и кривичне одговорности.

Да, у овом случају нехотичног кривичног дела, извршеног позитивном акцијом. Али у случају кад је ово дело извршено нечинењемо Железнички службеник је у својој кабини: побеђен умором и сном, он заборавља на скорашњи долазак воза и на окретање скретнице у циљу отварања пруге, већ остаје неактиван, не ради ништа; не мисли ни на шта, и несрећа се догађа. |!

Како у овом случају оправдати кажњавање принципом хотења акта, кад нема ни акта ни хотења2

Очигледно је да у овом случају, као и у оном са ловцем, држава кажњава у интересу одбране друштва од личности, које су испод минимума дисциплине и обазривости без којих је друштвени живот немогућан.

Али тада, велимо ми позитивисте, то је исти принцип за умишљајна дела: Држава мора казнити (што ће рећи утврдити и применити санкцију казнену или одбранбену), јер је и умишљајан злочинац испод минимума друштвене дисциплине,

То што је извршилац кривичног дела малолетник или душевно оболео или повратник или професионални или случајни или страсни или инстинктивни злочинац, са урођеним склоностима, може и треба да утиче само на форму и извршење одбранбене санкције (издвајање на неодређено време), _али не може спречити државу да се побрине о друштвеној одбрани од лица више или мање антисоцијалних.

Овај принцип легалне одговорности, који је систематизиран у пројекту италијанског казненог законика, једини је разлог права и дужности кажњавања, који нужност намеће држави.

Са одбраном друштва од криминалитета, држава врши само једну судску, друштвену и непосредно васпитну функцију, пошто забрана извесних акција васпитава грађане и навикава