Policija

— 872 —

"— поче му се у сну, па и у полу-јави, јављати онај, зећ тако давно погинули, путник,

Једном му је, пролазећи као кроз неку маглу, дошапнуо:

=— Што не чиниш добра дела..

Други пут му се учинило да је покојник и срдит.

Прошло је опет неко време, и он се стао примиривати = кад му сенка, баш на мосту код воденице, рече: нека промисли, да се не би кајао..

По срцу добар, Иван је и пре, и одавно. чинио добра дела, ако се тако могу назвати милостиње које је давао од својих, у почетку веома скромних, прихода. А од како је, овде, ностао знан и виђен, он је био запажен и по бољој дарежљивости. |

Али после таквих опомена — како ја он за се мислио с другога света, постао је и још издашнији. А кад привиђења учесташе, Иван, један пут, изненади сву варош па и своју кућу необичним чином. У његову је крају вароши становала слепа нека бака, која је имала само једну унуку, добру девојку и сиромашну мученицу. Девојка се, по угодној судбини, испроси за прилику своју — а Иван јој, као мираз, даде пуних педесет дуката! Свет се не мало чудио, а рђаве су душе помишљале, па и говораше, да ће ту бити друго нешто. Зна се шта.

Дођоше и друге појаве, Иван поче смањивати издатке за себе и своју породицу. Шта више — невероватно за све и свакога! — поче продавати окрајке свога пољског имања, а све »У лудој жељи да чини милостиње“. Тада никоме већ не изгледаше као човек коме се не може упутити и замерка и прекор.

Добро ја он знао да тако до краја остати не може, Доћи ће, најзад, дан, када ће са својом породицом наћи тамо одакле је и започео нови живот — у оскудици, па онда и у пуној сиротињи.

А — друкчије се не може...

У неприлици — казао је жени тежак положај своје душе.

И она се размислила. Али је — доста појамно — била 'одлучнија: с таким се издатцима мора престати...

Ни речи противљења није јој казао. А знао је да њенога тледишта не може усвојити,

Последњи је Божић у вароши прослављен весело, како, . можда, одавно није. Сав је градић био као једна велика по-