Policija

аб

— Господине Министре... молим покорно... ја — ја се: нисам убио...

— Нисте Ви, али јесте он!

— Па ја сам — он!

— Не, то не може бити!

— Нисам се убио, среће ми!

— Немојте грешити душе и криво се клети: он је своме: Министру написмено дао часну реч да ће се убити — а ја знам своје чиновнике!

— Ама... ја сам то!

— Нисте, зацело нисте... Помирите се с тим да се практикант Срећко Срећковић убио. То је факат, и по томе смо: предмету — квитр

— Јао, Господине Министре, хлеба...

— Лепо... Вама треба хлеба — и даћу Вам га. Напишите молбу.

— Ако смем... ево је!

— Ко њоме моли»

— Срећко Срећковић.

— Тога покојника — Бог да прости... Жао ми га је.

Несрећном молиоцу сијну једна срећна мисао:

— Господине Министре! Допустите ми да Вам напишем: другу једну молбу!

— Напишите! — рече му Министар добродушно, и руком му показа побочну собу.

Нова молба у тренутку би готова.

У њој је сад за службу молио — Кузман Кузмановић,

Министар пажљиво прочита.

По том мирно рече:

— Тако... То је већ друга ствар... Добићете друго место, подалеко — али с већом платом... Па, Господине Кузмане,. будите паметни: немојте се убијати као Срећко!

— Хвала, Господине Министре и Добротворе! Сад сам пуно научио... Бог да прости лудога Срећка! Боже помози мудроме Кузману!

Ж # #

Излазећи из Министарства, молилац, срећан и задовољан,. поче премишљати: — Ал како ће се моја Савета навићи на — Кузмана!