Policija

— 1027 —

— Кад нисам украла — питаше — како бих могла бити · осуђена2!

Али кад је видела целу збиљу, помислила је да поступи овако: узела је дванаест аршина платна, један сребрни ланчић који јој је, заједно с малим крстом, остао као успомена од мајке, па је свему додала пола форинте, колико је свега имала, и тада је отишла државном тужиоцу с молбом нек то | прими на поклон па нека учини да буде ослобођена. Зар њеној деци да кажу некад како им је мајка била лопов 2!

Наравно — није могло бити помоћи.

Кад је полазила очајна, државни јој тужилац рече да и се могла, можда, обратити цару за милост. Она се обрадова не мало. А како тужилац не може писати те молбе, допусти да напише његов писар. Зато нек дође сутра па ће лобити писмо, које ће моћи послати поштом.

— Не! — рече она — нећу слати поштом, може то онда и да не дође до цара. Носићу му сама!

Путем је приповедала сваком познатом како ће њена ствар ићи.и самом цару.

Ујутру устаде рано, обуче стајаће одело, обукла је лепо и дечицу, узела је своје пола форинте и хлеб, па је отишла у варош с једним детом на једној и с другим на другој руци.

У вароши је отишла оном добром писару. Он јој је молбу прочитао, а она се зачудила што ту није написано да цар казни и суд и управитеља. За тим замоли да се и то депише. |

Писар јој разложи да то не бива.

Она пристаде: нека цар оне макар и не казни, али нека рече да она није лопов.

Писар јој опет каза да се цар једино може молити да јој опрости казну.

Сиротица плану, остави молбу, узе децу и оде кући.

Ту је ћутала, избегавала сваки разговор и нешто је премишљала.

Видели су је како, кад иде, обизали далеко,“само да не прође покрај оне гадне гомиле песка. Није ишла ни на какав посао. Ако би се ко нагнуо на њен прозор, видео би је како седи са склопљеним рукама и обореном главом.

Једанпут је, пред неким људима, дечица хтедоше по„љубити, али их она уклони и рече:

ђЕ