Policija

— 1026 —

Жена, дабогме, није имала тога новца. Али ће га набавити: продаће нешто платна, нешто ће позајмити и скупиће; само нека управник буде кажњен! За то ће дати и последњу парицу.

Прође после тога неколико недеља, па јој једног јутра судски момак донесе некакво писмо; пријем је морала да потврди својим потписом; како је, пак, била неписмена, замолила је служитеља да јој писмо прочита па да је потпише. Момак јој је то и учинио; она се позивала да предстане суду, пред ким има да одговара за — крађу.

Она се толико изненадила и поплашила да замало није пала у несвест. Какве јој мисли нису прешле преко памети — и најзад јој добри служитељ рече нек се не боји јер за шаку песка нико још до сада није био осуђен.

Кад га је сиротица упитала да ли да позове оног надриадвоката, пискарача, момак ју је саветовао да то не чини јер тај пискарило и нема права заступања пред судом. Боље је, додаде, да узме оног правог адвоката.

А она се стидела да као оптужена иде сад томе господину. Уздала се да Бог неће допустити да једна сиротица буде осуђена за тако што. у

Дошао је и дан суђења.

Била је ослобођена: пошто је село цело на песковитом земљишту, то шачица песка нема баш никакве вредности.

Кад је излазила из суда, срете се с управником, па му, увређена, рече:

— Кажи ми сад опет да сам крадљива!

А он јој хладно одговори:

— Па — није још све свршено!

Заиста је виши суд друкчије ствар узео. Први је суд — нађоше тамо горе — погрешио што је стао на гледиште да није крађа ако неко узме туђу ствар без вредности; некад се тако сматрало заиста, али нови законик учи да је крађа — крађа без обзира на вредност узетога предмета. Ипак, како је ствар мала, а оптужена је доброг владања, узима се најмања мера казне: осуђена је на осам дана затвора и на плаћање парничких трошкова.

Чувши пресуду, жена се просто скамени. Није разумела, ни веровала. Помисли да је судије само плаше.