Policijski glasnik

г16лиЦШ(Ш М&.СШ&

гове, као да ме ражњевима боду; жигови су почињали од десног рамена, па косо силазили до бедра лијевог, други су почињали од лијевог рамена, па косо силазили до десног бедра, а треКи су попречке преко слабина ударали. Стомак ми се напрегнуо, трбух се испуни, тако се надујем, нити сам мого јести, нити пити, као луд сам ишао. Зној ме пробијао по образу, челу, рукама, леђима, трбуху и ногама. Често ми је наступала помрчина пред очима, о себи нисам ништа знао. Једног дана уз посте Петрове, пред ноћ, ушла ми је стрина у авлију, те је иросула воду, њену вражбину, ја сам лежао у кревету пред амбаром, чим сам сназио, одмах скочих, дохватих сјекиру и хтједох је ударити ао рамену, да је заплашим, да не баца више вражбине, да ме се окане, али ми се сјекира омаче, те је ударих по глави и одмах је умрла од тог ударца, тако сам је нехотично убио. Одмах сам се упутио у Градиште да јавим капетану шта сам урадио. Како је било доцкан, заноћио сам у Тополовнику, у каФани. Сутра дан рано стигао сам у Градиште, испричао сам г. капетану како сам стрину убио, он је заповједио те сам затворен. Стрина ми је била блудница, живела је у блуду 9 година са неким Богосавом СтојадиновиКем, који је своју жену отјерао; мој је стриц мајчино млиеко пропиштао од Вогосава и моје стрине, јер су га више пута тукли ; он је од своје куће морао бјежати од њихових удараца. Ал је село мрзило моју стрину због „блудничењ а« и због »вражбина". Јавио сам се власти само зато, што знам, да се не може с-анрити човечија крв! Ко призна своју кривицу власт га може да осуди. Нисам хтио због Богосава, »швалера моје стрине«, те вечери остати код куће, чим би дознао да сам му убио »швалерку", он би мене убио. Чуо сам. доцније, да ме је те вечери тражио да ме убије. — При овом је исказу остао до данас. Стојан је признао 22Ј6 1889. и 4|7 1889. на саслушању пред истражном влашћу, да је убио своју стрину, па је изјавио да ју је хтио заалашити, те да му не чини са вражбинама, а није је хтео убити, него му се секира омакла. Ни Стојан, ни отац му, нису тврдили пред истражном влашћу, да је Стојап био душевно болестан кад је своју стрину убио. Истражна власт спровела је Стојана првостепеном пожаревачком суду за убиство Стојанчино на осуду, и то као физички и душевно здрава. При претресу у првостепеном пожаревачком суду од 4 1 1892. г. Стојаи је остао при ранијем саслушању од 22|6 и 47 1889. г., и осуђен је на 29 год. робије у тешком гвожђу. Правобранилац Стојанов, у својој жалби од 7ј4 1892. г. упућеној апелационом суду, арви је истакао мисао да Стојан није човек здраве иамети, и ио томе да не може бити ни урачуњив за ово дело, јер његов клијенат наводи за побуду на убиство да је учинио ово убиство једино с тога, што је био убеђен, да је његова стрина била нечиста жена, била је врачара, и као таква имала је моћ, да сваког чинима залуди и умори. У пожаревачкој окружној болници Стојан је посматран први пут од 2|3—6|4 1892. год., и нађено је: да је душевно здрав; а други пут је посматран од 7ј8—22|9 1892. г. и констатовано је од два лекара: да је физички и душевно здрав, али у исто време дато је мишлење: »да је могуће, да је Стојан под аритиском иразноверица могао доћи за часак у тако душевно стање, да несвесно изврши убиство." Мишљење лекарско. Стојан се првих дана хтјео гтреставити као да не зна ништа о убиству. Кад је доцније примјетио, да се они болесници, који су у душевној болести какав злочин учинили, »чувају у лудници скоро док су живи," признао је да је убио стрину, и да је био присебан, »јер воли робију него лудницу.« Али кад се је боље размислио сјетио се је, да би био строжије кажњен, ако призна, да је био при свести, и да ју је хтео убити; него отпочне изјављивати, пред лекарима, да није имао намјеру да убије своју стрину Стојанку, него ју је хтео „заплашити" сјекиром, али се сјекира омакне, те је нехотично убије, и мисли »да није био у памети, као што ваља, кад је такво неваљало дјело учинио," јер он „више воли лудницу него колац — стрељање." Овакве болести, какве он оиисује, да му је стрина вражбином натурила, неиознате су у интерној иатологији и у исихијатрији; оне не иостоје, он их је сам измислио. Да је Стојан био у манијакалном стању, кад је убиство извршио, не би се могао опоменути тачно, кад је, где је, и

за шта је извршио убиство; не би могао у оном моменту знати чинити избор, да ли да је „заплаши," или да је »убије нехотично«; не би се сјетио, да »онај, ко се јави власти сам, мање се и осуђује," не би се сјетио, да се треба јавити власти, »јер се крв човечија не да еакрити;" не би се плашио од љубазника његове стрине — Богосава! Једном речју, не би знао резонисати — размишљати — рачуне давати себи и властима. Јако пада у очи контрадикција у издата три увјерења суда општине маиловачке. У првом увјерењу од 11)7 1889. г. Бр. 907. види се, да се је Стојан жалио суду противу Стојане, да му је Стојана стрина учинила, и да иде ко луд; али суд у том увјерењу не помиње, да је приметио да је Стојан доиста луд! Ни у другом од 20)11 1891. г. Бр. 1050. суд општ. маиловачке не каже, да је Стојан био луд, кад је два пута тужио оп. суду Стојанку због »врачарења", и јавио „да ће је убити .« А у трећем увјерењу од 1517 1892. год. Бр. 487, суд општински, после убиства Стојанчиног на 3 године, и пошто је Стојан осуђен на робију, тврди: »да је Стојан за време још док није ово убиство учинио, био сишао са ума и боловао је душевно, и ово убиство учинио — извршио — у бесвесном стању — лудилу; а ову душевну болест добио је од поменуте Стојане, јер га је иста Стојана таковим учинила са којекаквим њеним чинима и вражбинама, јер се иста Стојана, као такова чинарица и врачарица сматра овде у селу, и сви смо је у селу избегавали и клонили се је као чинарице "и уираво страховали смо од ње. Још и то знамо, да је исти Стојан, пре убиства Стојанкиног, (а то је кад је сишао са ума) ишао ио селу ка.о луд, мумлао, и иричао како га Стојанка умори и уироаасти".* Ово је треће увјерење суда општ. маиловачке без вредносги у анамнестичном погледу, а поред тог у контрадикцији је са прва два увјерења ранијих датума, кбји су ближи догађају били по времену. Да је Стојан био душевно болестан, нв би казао 0 Свби да је луд, не би знао тражити »узрок« своме лудилу, не би знао подизати тужбу противу „ироузроковача" свога лудила, а најмање би знао претити убиством свом проузроковачу. Овако луд човек не умије да расуђује, него само здрав ум — здрава памет. Да ли је био Стојан у вријеме извршеног убиства своје стрине Стојанке под притиском какве празновјерице, или под притиском какве одушевљене идеје: да село спасе од »страха", или под притиском каквог користољубља, или најзад, под притиском какве освете, — нама није иознато; тО зна само Стојан и нико више. Али, како из расмотрених акта, по кривици Стојана Перића, тако и из посматрања од 5. Јануара па до данас, можемо извести закључак: Да је Стојан Перић душевно здрав, и да је био урачуњив у вријеме извршеног убиства своје стрине Стојанке, т. ј. у том моменту није био душевно болестан. Београд, 29. Априла 1893. год. Чланови комисије : Др. Јов. ДаниИ Др. М. В. Васић управ. болнице Др. ЦвијетиК секунд. лекар Услед оваког, стручњачког, мишљења Апелациони Суд је осудио Стојана, и то на 10 година робије у тешком окову (9. Августа 1893 год.). Распитао сам, и сазнао сам, да је Стојан из казамата УСЛ0ВН0 пуштен у слободу својој кући, на дан 11. Авг. 1896. год. — Управа казненог завода јавља, да је Стојан владања врло доброг. Јасно је, да је Стојан, кад је убиство учинио, био ири памети, да није тада био луд, он то и сам изреком признаје. Нејасно је, и недовољно је испитано: за што он уби своју стрину? Да ли само из празноверице ? Не бих рекао. Биће, да *) На овоме уверењу потписан је чак и свештеник т. Љубомир Путниковић (!!), поред председника, 2 члана, писара, 15 одборвика и 49 грађана, међу којима је било само њих 17 писмених. — Простима и непнсменима може се још и опростити, а ли г. иопи нема оароштаја! У место да искорењује, он утврђује сујеверство! ! Жедети је, да га његова претпостављена власт од ове болести излечи. Вг В. М. Суботић