Policijski glasnik

БРОЈ 18

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

129

„Господин секретар« је код власти признао дело. У осталом није морао то чинити: полиција је њега врло добро познавала. Но због огорченостн на свог ортака, у овом гнусном а смишљеном злочину, он најзад прокаже име шегово. г Полиција му врло брзо уђе у траг... и сад, наравно, »млади господии« прави друштво »господину секретару« у казамату. Но како. се тај догађај догодио давио, можда су оба до сад свршили на вешалима. Стеван се, после кратка боловап.а опоравио, јер раианије' била смртоносна. И данас, после иреживљеиога догађаја опе страшне ноћи, он јако цени црвенику, и кад год прппесе устима чашу с вином, љему кроз свест вазда пролети успомена на опу страшну ноћ у возу, где замало није главом платио, да га иије удес сачувао; а тај удес н.егов била је Флаша вина, коју он, истина опда није попно, али која му је добро чппила... ★ * Приповедач заћута, па се за тим исправи. — Господо, заврши он, виио -има п својих добрих страпа, иарочито добро вино, као ово диМаћпново... У то пме »да жини руменике сјај 1< ... А гостп у глас громогласно запеваше »Многаја«...

ИЗ ПОЛИЦИЈСКОГ АЛБУМА. Јевта Драшковић, лонов. Некада је био вешт и Спремаи машпн-шлосер у Фабрици електричног осветлеша, а сада^га иолиција бележи у ред опасних лопова београдских. Нема иуна година од како се је одао певаљалим делима, а већ је дваиута судски осуђен, оба пута збо1' онасних крађа. Први иут осуђен је јуна месеца 1897. г. нресудом нрв. суда за град Београд 11640 на шест мес. затвора, због опасне крађе извршене каФеџији ' код »Мале Касине". Са ове осуде Пуштеи је крајем месеца децембра 1897. а већ у јануару 1898. г. дошао је понова у затвор, за то, што је иоћу између 11. и 12. ист. мес, извршио опасну крађу у Св,Савком дому. Из учионице, која је на другом сирату, а до које је досиео ирескакањем зида и разваљивањем врата, Јевта је украо један пов зимски капут, два пара нових ципела и један шешир. Ио захваљујући брзој и вештојЈнстрази,^одмах7сутрадан Јевта је ухваћен и притворен. Пресудом првостеп. суда за град Београд од 9. Фебруара тек. год. Бр. 3034, Јевта је због ове крађе осу^ен на осам година робије. Колико је Јевта опасан најбол>е иам доказује то, што је нокушао да побегне из опште државне болннце, где је на лечењу био, набавив и тестеру за сечење окова. Срсћа је, што се за ову његову намеру благовремено сазнало и он из болнице спроведен управи београдског казненог завода па издрлиње осуде. Јевта је родом из Никшића у Црној Гори; има 23 год. писмен је; веома дрзак и опасан. Сем шлосерског зна још и молерски занат. Димитрије — Мита Витез звани Штета. Ми смо у прошлогодишњем 20. броју донели слику овога Витеза који смело и витешки напада на своје непријатеље — Вертхајмове касе. На захтев многих ниших ово-годишњих претплатника, који у прошлој години ниСу лист примали, доносимо понова слику његову, тим пре, што је Витез 15. ов. мес. осуђен пресудом првостеп. суда за град Београд — на смрт. Мита је родом из Жабља у Бачкој; ио запату је келнер. У Србијн стално живи од 1882. године. Извршио јс небројено

опасних крађа, за које је више пута осуђиван на робију. За извршене крађе Аностолу Костићу хлебару и Димитрпју РпстиКу бившемдуванџији и каФеџији код »Миријева (< осуђен је ца — смрт. Но ни осуда на смртну казну , која је владалачком милошћу замењена робијом није утицала на овог певаљалца, п он је продужио свој стари занат. Тако, ноћу између 7. и 8. новембра пр. год. у друштву са још два своја друга исекао је касу Николе Ковачевића овд. магазаџије а из исте однели преко 5000 "дпнара. Енергичним заузимањем полицијс&их органа, Мита је после десет дапа ухваћен у Паланци. За ово дело, које је потпупо доказано, Мнта је осу!)ен на смрт. У идућем броју донећемо и слику његове саучеснице.

НИКОЛА МИЛОЈЕВИЂ,* ★ * * Саборје уЦ. Ама сабор каквог нису. занамтили ни најстарији мештани тога мирног ал' јкивог сеоцета. Света пупо. Све је то изоблачено у стајаће рухо. За јадном совром седе први домаћппи, угледни и часнн људи. У зачељу је један млад човек, живих очију и лаких покрета. Нешто прича, а сељаци појмљиво слушају. С часа на час, тај млади човек разгрие врскаиут, па се тек заблпста на прсима »Таковски крст IV степена". Сељацн гледају, чуде се и шућоре : — Впде ли орден Павле ? — Видех! ВелшЈа је то зверка. — А чу ли како рече: да је син неког „консула", а? — Чух! Тај ће нам млого помоћи. Мој Мићо још је на — робији. За што ? Што је оном насјаку Милуну осекао три прста... Пст... слушај... Млади човек поче лшво говорити. Његов глас бешо сладак и примамљив. И док је он говорио, прво тихо, а после све живље и јаче, тамо, на оној ледпип, вило се лепо српско оро. Лагаие играчице и чили момци, мислиш лете, а пуста их врула опија, заноси. Дивноје то срнско оро. Дивније од свију игара цивилизоване европе. У тој је нгри изражен дух народни; осећаји, који упоредо иду са сваким покретом не заморених играча. Младић говораше : — Знам ја све. Правду »малају« са везаним очима, па за то и невини страдају. Ето, твој син чича Павле, труне на робији за — ништа. ■—■ Боме за ништа, за тричава три прста Милунова... — Па онда, настављаше овај млади човек, твој упук чича Гајо, такођс је на робији. Причали ми тамо у Београду, да је на пра-Бога осуђен. А? — На пра-Бога, спновче. Други заклао намигушу Мнљу, па на њега кривицу натурише. Бог им судио... — Ето, и то је рравда. Али ја ћу то све удесити. И параграФИ су наши једнаки. Окрени доле — нараграФ, окрени горе опет — параграФ. Знам ја то, хеј !... Сељаци се чуде и са неком побожношћу гледају у овог младог човека. * Види одике у броЈевима: 12., 13.,, 14. и 15. (( 11о.1иц. Гл,»