Policijski glasnik

142

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 19

А шта вас се тиче његов стас: да ли је био висок или омален, сув илн тиишкав? Шта вас занима да знате : да ли је био црномањаст, смеђ или плав; какви су му били бркови, образи, очи, веђе; да ли је носио браду или се бријао и т. д.' 0 ничијој физиономији он није водио рачуна. Немојте ни ви о његовој. За њега је спољашњост била ствар без вредности. Његов ум, ако смем казати, тражио ]*е директну везу са делима. Материја и простор, кроз које се то двоје додирује, ма да о тим стварима није имао »научног« појма, били су за његов •— извините — „простачки" ум љуске спореднога значаја, о којима готово није било вредно ни да мисли. Кад је и о томе морао, силом околности, водити рачуна, огледала се у њему резигнација. Помислићете : охо, па тога сметењака могао си превести жедна преко воде. Богме не! Умео је он бити смотрен, или, како се онда говорило, »предострожан«, — те још како. Један пример : Канцеларија му беше у селу, или боље рећи на брду, под високом планином. Ако изузмемо механу, удаљену па 100 корака, канцеларија је била усамљена. Сеоске куће, растурене на три стране по обрешцима^ и падинама, да се једва може дозвати од једне до друге. А пуста планинчина, с четврте стране, спустила се озго стрмо, као с неба, и тучила у саму авлију канцеларије. Није се толико бојао, да ће ко озго сићи, колико да когод оздо не понесе што навише. Онда ее иорез није куиио као данас, нити је могао ко помислити да се порез може дуговати. Изузевши претходне наредбе, капетану је за скупљање и предају нолугодишњег пореза из целога среза требало онда свега 15 дана ! Од дана, кад га кметови почну доносити па докле га и последњи не донесе, и он 15-ог — најдаље 20-ог дана не преда начелству, — наређивао је ноћу стражу код касе. Месном кмету би заповедио, да му свако вече, док се сав иорез не скупи и он га не однесе начелству, упути по 3—4 поштена човека из села, са оружјем, на стражу. Једнога јутра, кад је већ био при крају купљења за 1)Ур})евско полгође, испаде пред кмета, без »добро јутро® са речима: — Што ти кмете не посла мени ноћас стражу? — Радно доба, господин капетану. Од рана јутра људи грабе да што ураде. Ко не посеја, не пожње. У вече заморени једва чекају да се окреие сном за сутра. Ти нећеш свакога. Село мало, па они, које ти хоћеш, изређаше се на стражи по дванута. Побунише се, па више неће. Треба им ноћу одмор од рада. За Бога, господине, шт^о ће ти више страже код четири пандура, који су ноћу махом сви ту? — Ене де, шта рече човек! А од кога ја оно чувам^ него од њих?! Иначе умна снага његова изгледала је, а у ствари некако и била је, увек окупирана. Архимед, кад је смотрио неирија•геље у тренутку, кад су дигли руку да га погубе, узвикнуо је : „не кварите ми цртеже!« И он, радећи или мислећи, није у исти мах поклањао пажњу ни питањима ни Физиономијама, са стране. Многнма је изгледао за то смешан. Хоће, рецимо, у срез. Никада није у напред објављивао ни најближој околини : куда ће и којим послом. Нареди само пандуру да спреми коње. Иандур спреми иа јави:

Антоније ЈелисијевиК

Милован Ћирјак.

(Види опис о њима на отрани Т-оз, под-чВасловом «Из Хајдучије".

— Коњи су спремни. Капетан задубљен у какав предмет одговара кратко: — Добро! Пандур излази и чека снреман. Капетан ништа даље не наређује. Најпосле пандуру се досади, па улази и пита: — Хоћу ли извести коње ! — Изведи! 'Дешавало се да изведени коњи остану за плотом по неколико часова, а капетан не излази. Да ли што га је спречио изненадни посао, или што је заборавио — то би само оп умео објаснити. Око заранака јавља се пандур ионова: — Господине, хоћу ли вратити коње у шталу и распремити, или ће те у срез? И тек тада се он реши, да ли да пође или да остави за сутра. Кад већ пође, дешавало се, да се коњ на првом потоку сагне нод њим, -те се напије воде, па окрене назад. Капетан држи дизгине и не враћа га све дотле, док га пандур не стигне и не опомене, да су пошли у срез. Капетан прекине своје мисли и врати коња, додајући : — А јест бог.ме. Или: — Стеване, иди на})И Петка. -Кажи му да дође до мене. Петко дошао, и пита се: — Како си, господине ? Звао си ме. — А одакле ти оно беше ? — Ја, овде, из Р. — А како ти беше име ? — Па, име ми је Петко. Звао си ме. — А, ти си Петко ? Јеет, ја! Купио сам од Зарије једну овцу, него иди,узми је идотерај, па ми се јави. Петко дотерао овцу и јавл.а се : — Дотерао сам овцу. — А одакле ти беше ? —Ја, овде из Р. — А како ти беше име ? — Ама , шта ти је Бога ти? Од када ме не иознајеш? Име ми је Петко. Звао си ме за . . . . — А да. јест, јест ! Закољи овцу и уреди. Ишчеречи, а кожу подапни и обеси о стреху пред аром; па ми се јави, да ти платим. Кад је свршио посао Петко се јавља: — Уредио сам овцу. — А одакле ти беше ? — Е није него . . . Ваздан му одговарах: »Петко из Р.°, па није вајде. Овамо ме зна и звао ме, а овамо сто путн за дан: »одакле си и како ти је име« ?! Буди Бог с нама !! ! — А, јест, ја. Ја се замислио, па те и не смотрих добро. Новога пандура, код врата, по месец дана запиткивао би, излазећи из канцеларије, као и Петка: одакле је, како му је име и „што чека" ? После одговора на прва два иитања, пандур би, на треће, објаснио: — Па ја сам Н. пандур. Стојим те пријављујем и пуштам људе код Тебе ! — А, јеет. ја. Добро, добро. Ето, с тога, неки су говорили и да је »шашав". Али оп нити је разбирао, нити га се тицало, како ко о њему мисли и говори. Он је радио свој посао, како је умео, и старао се о резултату,, који му је испадао скоро увек за руком. — Мучно; велите. ^ Да видите. Јанић је хајдуковао седам година. Безбројне замке и потере прегазио је, »ка' Влах питу к . Ђаво га доиесе у срез па-

Обрен ЈелисијевиК