Policijski glasnik

БРОЈ 19

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

143

гаега капетана. Начелник му нареди, да лопужу гони без измене. Капетан одговори само': — Ухватићу ја њега. Не бригај ! Јест, али разбојник беше препреден. Нрдао је оиет и по околним срезовима, а траг је врло вешто затурао. Начелник се љутио на капетана, што ништа не предузима, па наредбама, је сам наређивао потере. Капетан се иије хтео маћи по тим него је слао писара да руководи начелниковим потерама, дОдајући: — Кажи ти началнику, да он због мога среза не наређује потере. Кад треба наред<ићу ја сам. Овако само ми кварите посао. Идите, али овајдићете се као и до сада. Тако је и било увек. Изгледало је, да капетан просто пеће да гони овога разбојника. Начелник да изиђе из коже од љутине. Трајало је то тако неколико недеља. Једнога дана пред ноћ бану капетан, са своја два пандура, у село В. Кмет се, пола стидљиво — пола бојажљиво, узврпољи. Бајаги да помогне прихватити каиетановог коња, устумара се око старијег пандура. шапћући: — Којим послом ? Докле ће г. капетан? — А шта му ми знамо. Кад појашемо коње код канцеларије, мп никад не знамо на коју ће страну, ни докле. Идемо за њим докле не сјаше. — Кмете! Нека коња. Нандури ће. Ходидер у собу, рече капетан. А кад уђоше у собу продужи: -— Добави ми десетак до петнаест људи. Хоћу те и те, и остале само који су као и они, поштени и поуздаии. из њиховог краја. За један сат да буду овде. С пушкама! — Ево бирова код суднице. Ако треба, да му наредим, да с» јави с бубљем с брда, да сваки понесе пушку, зове капетан, па ће за сат бити сво село овде. •— Не ! Биров нека остане ту. Треба ће. А сво село ми не треба. Него да идеш ти лично, да позовеш људе, за које ти рекох. С тобом ће ићи и мој млађи нандур. Свакоме да кажеш на ухо, да одмах дође с пушком, да га ја зовем и да ћути. Разумеш? Са последњим вратите се и ви. Никоме не смеш казати зашто, а само ти знај: хоћемо поћас у други срез, па не могу »свакога« да иоведем. А и не треба много. Биће тамо, за неки иосао, још људи. Сад само брзо ! Али да ћутиш, јеш чуо ? Кмет истрча. Пролазећи поред старијег пандура, није могао отрпети да му не шане : — Хоће у потеру, у други срез. Ја и Н. идемо да искупљамо људе. Био је сутон кад се људи искупише. Капетан појаха коња, али не окрете с њима у други срез, него на сасвим противну страну — у свој. Шта је даље било, није толико важно, колико то : да је оне ноћи, не дижући у потеру ни једну целу општину, чак ни једно село, — са оно неколико људи дигао разбојника иза пуне совре, и везана дотерао сутра-даии среској канцеларији. А после претреса спроведеи му је, те га је стрељао на раскрсници код онога места, ^де је учинио гшследњи злочин у његовом срезу. * Једном, око пола ноћи, дигоше га из постеље. Изубијан, крвав и каљав, стаде пред-а-њ' Сретен Н. из истог села. — Био сам у Т. Ишао сам са женом у тазбину. Доцкан пођосмо кући. Пре једног сата засретоше нас. доле испод забрана, три непозната човека. Свукоше с коња. Изгазише и испребијаше и мене и жену. Имадох десетак дуката и нешто ситнине. Подносише ми запет пиштол. под грло док не отеше. Поскидаше све теркије. Шта би даље не знам. Једва се освестих и дођох да се жалим. Пошто је сео и испричао још нешто: о стасу и оделу иападача; с киме се успут и у Т. вИђао и т. д., — капетан га уиита: — Иа, на кога жалиш ? — А шта знам, господине. Никоме зла нисам учинио. Не могу да грешим душу. Мрак је, па се и не види. Не познајем. Чини ми се да су били и нагарављени. Капетан се замисли. Сагао главу па ћути. Помислили су да дрема. Ну он подиже главу. Нареди пандурима да Сретену даду мало ракије и да га отпрате до куће, па ће му рећи : — Иди Сретене, полако, кући. Одведи жену. Одмори се. У јутру рано појаши коња, па полако дођи код мене.

У јутру јави се Сретен, држећи се једва иа коњу. Дозваше и кмета.Два пандура изађоше на коњи.ма, а трећи ириведе коња капетану. Он узјаха, па рече: — Хајдемо те. — Куда ћемо — угшта кмет. — За мном — одговори капетан. Ударише баш преко ноћашњег разбојишта. Ту се нису много бавили. Сиђоше у село .Т. Капетан дозва кмета и још неколико људи из тог села, па са свима продужи пут. Пређе у село Т., где је Сретен јуче био у гостима. Село Т. је у другом срезу и округу. Састоји се из неколико заселака. Пред једним каиетан заустави иратњу, и нареди да отпочну претрес: по кућама, стајама и авлијама. Она два његова кмета мало се узневерише, па приметише: — Како би било, да добавимо бар месног кмета, кад нема ту никога од њихне среске власти? Није наш ни округ, а камо ли срез ! — Радите ви што ја кажем. А ти, Сретеие, мотри нећеш ли познати коју од твојих ствари из теркија — одговори каиетан. Дан беше ведар. У једној авлији висиле су неке ствари на конопцу. Сретен загледа, пе повика: ■—■ Бно мога ћилима! Пред ноћ вратпше се. Три човека у друштву беше више. Али они беху везани, и свакоме од њих тројице беше на леђима по нешто од Сретенових теркија. Узаман су протествовали : — Ми имамо своју власт. Ако смо што криви нека нам она суди. »Ми нисмо надлежни« да нас водите у другн округ. Ми ту власт ие познајемо. Капетан их иије ни чуо. Пандури су им одговарали, иа свој начин. Открише им се још нека ранија дела. Испадоше од некуда и »стицај" и »поврат". Сви тројица осуђени су на смрт. Стрел.>ао их ама тик па месту злочина. И сада се оно зове: . »код Т-вичких гробова«. * Покрађу је умео наћи, да Му је једва у томе било равна. Кад се ко потужи, да му је обијен амбар, кош или подрум. наређивао је да се спреме коњи. Док јаве да је готово, он је човека саслушао о иојединостима, оценио ситуацију и решио се на коју ћ§ страну. Знао је све путове и распутице по срезу, особито оне, којима циркулише »лако стечена® зарада. Познавао је и људе. Како? Не по изгледу лица, него по склоностима, навикама и страстима. Познавао им је душу и помисао. То га је одређивало на коју ће страну са оштећеним. С њим је стремио правце на лице места, где ће наћи, не трагове дела, него — само дело. Је ли тамо његов срез, или не, није питао. 0 »надлежности® у томе погледу водио је толико рачуиа, што је сматрао, да је, као власт »падлежан« да хвата лопове, и да кажњава и гони непоштене и рђаве људе. Оно, што је радио на лицу места, није било »Формално": ни »увиђај 8 , ни »извиђај«, ни »претрес«; а у ствари је било све. Како ће се то звати, остављао је да крсте »докони л>уди к , а он ће да гледа свој посао. Било му је доста, кад при претресању оштећени повиче: »ево мога жита <( , или : „ево коже од моје јаловице«, и ако је успут од канцеларије викао : »ама шта ћеш тамо г. каиетане? Тамо је треће село. Ја сам из овога краја амо сс ! Кад је дошао амо за каиетана био му је овај срез у пола познат. А то отуда, што је дотле највише времена провео служећи у суседном срезу, у коме се и родио. Ја не знам да ли то вреди што, само знам поуздано, да је онај, коме је он оцспио 25, доиста толико заслужио; а кога су му тужили, па га он ослободио, знам јемачно да није био крив. Поштени људи поштовали су га и номагали ; а непоштени бојали су га се. За лопове и варалице је био »бич божији". Кажу, да не би још дошао у пенсију, да је могао оставити »џубе«. Говорили су неки, да је пред смрт бпо: »вала са свим луд«. Како је он о њима мислио, и ко је имао право, — ко то зна ? Ра1со.