Policijski glasnik

ВРОЈ 29

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

Ш

Кад се песма заврши узвиком који усхићава, наста само пљескање. „В18, ћјз !« јечаше са свих страна. Певачица мораде поновити своју чаробну песму и баци публику ујош веће одушевљење. И саме даме заборавише на италијанске обичаје, па пљескаху живо. „Прекрасно, дражесно !" »Ах, заиста пирамидално, така услуга хоће краљевске награде«, хуњкаше неки млад човек за једним оближњим столом, за којим је седело више чланова наиге јеипевзе с1огее. »Која се, на жалост, никако не слаже са празноћом твоје кесе (( , нашали се његов сусед. Општим смејом тога малог округлог стола беше плаћен овај јевтин »виц к . »Ми ћемо дати сваки по Форинту — каква ће бити твоја краљевска награда ? (( »Један нољубац — пошто је о пољупцу певала. (( »Согат рићНсо? На то озбиљно не мислиш. 8 »Раго1е сГћоппеиг. Да се кладимо ? Шест ббца редерера. Ко прима ? (( »Ми сви. Нека буде ! (( Анђиолина га тањиром већ беше иошла. Прилога, као што се могло предвидети, беше обилно. И по који сребрн новац видео се. Али ни ти велики иоклони као да не могадоше пореметити равнодушност певачице. Увек једмим истим гласом благодарила је она речма: Огаг1е, в1 §поге ! Сад стаде крај стола младих господичића. Пет Форината полетеше у тањир. »Огагје В1§чгоге! (( И не пазећи што шести ни паре не даде, Анђиолина се обрну. У том ухвати је млади човек, који је опкладу предложио, с леђа око појаса и притисну јој пољубац на усне. Изненађена, али никако не и уплашена, Анђиолина га иогледа и — смешаше се. У истом тренутку зачу се неки дивљи крик. Богаљ беше скочио и подигнутом столицом хтео је ударити господичића за столом. Али ресторатер и момак, који су то на време приметили, уздржаше га и одмах одведоше у гостионичну собу, при свем његовом одупирању. На Анђиолину је вика имала особита дејства,. Као иза сна тргнута, уплаши се, звераше за тренутак у публику, као да би хтела пбмоћи, а за тим отрча за својим нратиоц )м, и нз. свршивши са куиљењем прилога. »Ах — шта ме се тиче — опклада је добивена! Жан, шест редерера", заповеди фини господичић и, гледајући сад некако с висине на своје другове, седе немарно опет на своју столиЦу. * ' * . * Кад ми у јутру предадоше у канцеларији полициске рапорте, нађох у њима, да је те ноћи притворен улични музиканат Пипи Лоренцин зоог убиства, које је покушао над женом својом. „Пигш Лоренцин — да није то онај богаљ са гуслама, који је синоћ свирао на РЈахга. Огапс1е? (( упитах надзорника страже. »Јесте, г. комесару.« »А његова жена?" »Анђполина, улична певачица, која је овде толику пажњу побудила". »Његова жена! Анђиолина је рањена! »Само лако у десно раме. Лоренцин ју је хтео ножем у прси убости, али се она срећно руком бранила, те је добила убод у раме. На запомагања певачице, суседи су савладали Лоренцина н нашој га стражи предали. Он је још дуго беснео у хапсани, али је сад миран. И Анђиолина и њена мати већ су ту ради саслушања. (( »Пустите овамо уличну певачицу.® „Саму ? (( »Не, с матером.« »Разумем, г. комесару.« Мало за тим, стајаху иреда мном обе жене. Анђиолина са свим мирна, обична сањаличка погледа. Десна рука била јој је у завоју и везана. Њезина мати, већ стара, сувоњава жена, била је приметно узбуђена. Она одмах приђе право мени. »Вама је познат случај, г. комесару, о, то је ужасно ! (< »Молим вас ћутите. док се не питате. Иначе мораћу наредити, да се за неко време удаљите.« Старица хтеде још говорити, но као да се по том сети нечег иаметнијег, па метну мараму на уста, очевидно за знак

да ће слушати моју заповест, ма како јој она тешко падала. Ја се окретох уличној певачици. »Ви ,се зовете Анђиолина Лоренцин ? (( »Анђиолина". »Ви сте жена музиканта Пипи Лоренцина?« »Његова жена? (( Нека језа као да јој прође кроз тело. »Његов роб ! (( „Његов роб? (( излете ми зачуђено из уста. „Наравно, жртва његовог злог духа. Ни Пипи није то, што се чини да је. Његова наказност дело је ноћних сила, које су га поставиле мени за чувара. Али час искупљења није далеко, и тада ће се јавити мој лепи принц, коме сам за супругу намењена.« — Она ово говораше мирно, гласом пуним уверења. Ја се испуних ужасном сумњом. »Анђиолина, одакле сте ви ? (( упитах ово љупко створење, гледајући га погледом, пуним сажаљења. »Из ра.ја«, одговори ми она. Кад сам на земљу сишла, ногу сам тешко повредила. Колико ми је бола то причинило ! Али колико ми још више бола причини, кад ме предадоше моме Церберу. 0, ја сам већ познала бол од света, тугу због живота, коју сам на земљи тражила!« Један уздах изађе из груди песретњице, који ме дубоко у срце такну. Мени није требао знак, који ми је стара госпођа давала, па да нознам, да преда-мном стоји једно човечје створење — без ума. Зазвоних за служитеља и дадох му да Анђиолину одведе у предсобље, наредивши да тамо чека. »Ваша је кћи умно норемећена ? (( упитах старицу. Ова одахну; видело се да је весела, што је ослобођена принуде да ћути, па пусти слободан језик свој. Што ми наприча, беше једна жалосна историја патње. Анђиолина беше дете играча на ужету. Као еквилибристкиња слављена је још пре мало година и издржавала је и себе и матер своју. Догодио се несрећан случај, те се при једној продукцији стропоштала и леву ногу тако тешко новредила, да јој она оста узета. Тиме је завршила своју каријеру у цнркусу. Незнајући никаква друга рада, она с матером западе у беду. Тада јој се приближи Пипи Лоренцин, богаљ, који се већ одавна био запалио скривеном и безизгледном страшћу за играчицом, за којом је свуда ишао као члан циркусног оркестра, и обећа јој сигуран живот, ако буде жена његова. Несрећне жене, које пред очима имадоше само понор срама или жалосну судбу милошћу помаганих сиротана, без промишљања примише ту понуду. Тек кад иостаде жена Пипијева, виде Анђиолина какво је велико зло учинила, и онда изгуби ум. При свем том богаљ не скидаше окова, којом је несретњицу за се приковао. Он је пронашао, да у њену гласу лежи скривено благо; механички научи је неколиким песмама, и са њоме отпоче занат уличког музиканта, који му обилата плода доношаше. При том љубљаше лепи створ демонском страшћу, и, да му га ко не би одузео, чуваше га дивљом саревњивошћу, од које је Анђиолина горко патила. При јучерањој сцени на РЈагга Огапс1е, Пипи је био приметио, да се његова жена насмејала пољупцу млада господичића, иа је, доспевши кући, сиротици најужасније прекоре чинио. Анђиолина овај пут није његовим поругама одговорила уобичајеном мирноћом својом, него му се одупрла и припретила оставити га. За то је, звер, потегао ножем и покушао сјурити јој га у груди. — Јецајући, старица, кад сврши, паде на колепа и заклињаше ме, да ужаеној жртви, која јој је дете одузела, крај прииремим и да њу и Анђиолину истргнем из руку њихова мучитеља. * * * Једна виша сила молбу јој је испунила. Анђиолина би предана заводу за умноболне и тамо ускоро смрт ју је за навек ослободила њених страдања. Душа јој се вратила у онај рај, из кога она у безумљу своме мишљаше да је на земљу сишла. Пипи Лоренцин, који је због покушаја убиства на више година заточења био осуђен, добивши вест о смрти своје жене у заводу у Г., где је на издржавању казие био, угушио се. На гробу уличне певачице, у идиличноме сеоскоме гробљу у П., неки од оних, које је усхићавала песмама својим, из благодарности за то, и ганути жалосном историјом