Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВГОЈ 32

како је ова умрла, и граФица Марзенска хоће сад да уда своју кћер Олгу. Каква ретка игра случаја у обе граФовске породице, чија имена разликују се само једним писменом! Да ли ће што расветлити извештај, који сам још јуче телеграФски тражио од полициске дирекције у Л. ? Кад јувелир Р. изађе пред мене, потврди ми потпунце податке полициског агента. Оба барона С—бург, праћена неким трећим господином, чије име звони као страно те га се сада не може сетити, била су јуче у сутон у његовој радњи, изабрали су један врло леп накит од десет хиљада Форината и. ради сигурности јувелира, оставили му упутницу на банку Н., чија је солидност изван сумње. Данас у подне деловођа јувелиров има да преда накит граФици Марзенској у хотелу X. — Да ли се не бисте устезали, г. Р., да у овоме мени дате улогу свога деловође? упитах јувелира, као да се на један пут нечем присетих. Јувелир ме погледа зачуђено. — Ви, госп. комесару? Говорите ли збиља или се само шалите ? — Са свим озбиљнсг. За што, то је службена тајна. Будите сугурни, да се немате плашити злоупотребе свога поверења. У осталом можете дати да ме прати један од ваших момака из радње. -—• Ипак нећете веровати, г. комесару.... ■— Да вам накит у мојим рукама није довољно сигуран? При свем том искуство казује, да јувелири у својим пословима не умеју бити довољно смотрени. Тим је боља ова мера за моје смерове. У \ 1 1 / г сати представићу вам се као ваш нови деловођа радње. Је ли свршено? По себи се разуме, најстроже ћутање ! — Шеља полиције мора ми бити заповест, Ја лично очекиваћу вас, госп. комесару. * * * Мало пре 12 сати бејах ја у хотелу X. са једним момком из радње јувелира Р. Ту заповедих полициском агенту да узме скрињицу са украсом и место момка јувелирова пође са мном граФици Марзенској. ГраФица имађаше три собе у првом спрату. Дворкиња нас пријави и ми бесмо одмах примљени. Један јако избријани служитељ, у господској ливреји, чије подмукло и узверено лице падаше у очи, отвори нам врата за салон. Видех како на мене и пратиоца ми баци ноглед неког изненађења, и приметих, да се одмах, док ми праг прелажасмо, обрати дворкињи са неким питањем. Графица Марзенска већ ме чекаше у салону. То беше омалена, доста корпулентна и нешто чудно одевена дама, преко педесет година стара, лица са свим округла, са кога два ситна ока с нескривеном жудњом погледаше величанствени украс, који узех из скрињице у рукама мојега пратиоца. —■ ДолазиТе од јувелира Р. — ах, врло лепо — Олга, ходи, ту је твој заручнички дар, који ти је јуче обећао барон С—бург. Румено плава девојка, у летњој јасно плавој хаљини, дође брзо из побочне собе и као да беше веома изненађена лепотом накита, више него што би то требало очекивати од једне даме ранга графице Марзенске. — Ах, како красно сија и трепери, дајте ми... — Пардон, али господар ми је нарочито наредио, да накит нредам у руке само граФице-матере Марзенске. — ГраФица-мати Марзенска сам ја, примети с поносом старија дама. — ГраФица Марзенска из Л. ? — Тако је, из Л.; тамо су моја добра. — А је ли тамо и г. граФ Марзенски? — Господине, шта вам даје ирава да то питате? — Основана сумња, да у вама гледам пред собом једну варалицу, госпођо. У Л. постоји заиста граФ Марценски, али не Марзенски. — Марценски или Марзенски, то вам може бити све једно; ваше је само да ми предате накит, са којим вас је послао ваш господар. — Никако то. Мој налог гласи, на жалост, друкче. Г. полициски агенте, ухапсите ову даму. Она викну и крену се, као да би хтела на мене да јурне и накиг истргне.

— Нечувено! Шта вам даје права на то, господине? •— Моје службено својство, у коме сам као полициски комесар, и овај телеграм полициске дирекције у Л., који тврди, да се права граФица Марценска сада у Л. налази, те по томе тобожња граФица Марзенска ће бити велика варалица. * * * И у ствари тако је било. Ухватили смо добар лов. Оба барона С—бург била су у великој опасности, да постану жртвом једне међународне лупешке дружине. Барон Родерих С—бург дао се завести једним новинарским огласом, којим се посредовало за удадбу »једне веома имућне аристократкиње 8 за каквог младог племића, те је о томе ступио у преписку с неким мнимим маркизом Сераљио у Г1. Како барон-отац С—бург, због свог усамљеничког живота дотадањег, савршено не познаваше женски свет, ово му се учини као иајбољи пут, да своме већ одраслом сину, који је био умно нешто ограничен, нађе жену према реду његову и у исто време да жељеним миразом иомогне се у својим Финансиским неприликама, које му могадоше бити опасне. За тај циљ он је маркизу Сераљио, који је био умољен да води преговоре са граФицом Марценском, већ више стотина Форината у напред дао, а после тих преговора јуче се састао овде са граФицом и по нотпису брачног уговора између сина му и граФице Олге, која је имала да добије мираза триста хиљада Форината, одмах је, по савету маркиза Сераљио, набавио заручнички дар у вредности десет хиљада Форииата. Вешто скројени план лупежима би са свим и испао за руком, да се лице, коме је поверена улога граФице, а које је једном већ било кажњено као варалица и чију идентичност лако могадосмо утврдити по ФОтограФији нашег албума злочинаца, није из непажње јавило као граФица Марзенски место Марценски. Она још и сада испашта своју казну поред своје тобожње кћери у женском казненом заводу. И маркиз Сераљио, један под најразличнијим именима озлоглашени варалица, кога нам је испало за руком пронаћи и ухапсити још истога дана, дели исти судбину. Само слуге, у кога је побудила сумњу моја или иолициског агента појава код граФице, беше, заједно са „дворкињом®, нестало и остадоше непронађени. Случај је у своје време изазвао дивљење, и хапшењедружине варалица штампа је обележила као срећну мајсторију полиције. Да се за успех имало благодарити баш само једном писмену као детективу, знали смо, наравно, само ми од струке.

Г Д Е Ј Е ЛЕШ? (НАСТАВАК) Није ни опазио, како, наслоњен рукама на плот, посматра један човек час њега а час стоку. Тај човек беше повисок, плавих бркова, са Фесом затуреиим по врх чела. Изгледаше, као да се за тренут беше занео у посматрање гојних волова, •— Ех, рече газда Павле, баш »вајн« грла... Неће их, вала. бити на целом вашару оваквих... — И неће газда, рече непознати. Павле се окрену. ■— А ко си ти, брате ? •—■ Ја сам из »банско®... — Е? — Јес! — А где си пошао ? — Па знаш, калаузим тако трговцима. — Калаузиш ? — Ја. — Море, па мени баш треба један калауз! Знаш, хоћу стоку да гоним на вашар у Д. а одатле идем у К. да пазарим тамо мршавију, па да је до јесени угојим, а онда опет на вашар још у Пешту. — Вала, за тај посао од мене нећеш наћи бољег ! — Уврати се амо до мене, па да се наредимо ка' људи. Непознати уђе у авлију. Павле га уведе у кућу... Брзо се погодише. Даће му Павле до Митрова дана пет дуката, три пара опанака и педесет ока чисте шенице. — А како се зовеш? упита га Павле. — Лазо Мргодић.