Policijski glasnik

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

345

I Јанко Давипић, трговац, има 42 гоДине, у свему способан за сведока, на питање суда каза : Био сам при погодби тужиоца и туженог, када су се погађали, за закуп куће тужиочеве, и тада су условили, да тужени плаћа тужиоцу уредпо сваког месеца кирију по 100 динара месечно, но тужилац да му у авлији направи шупу дрвену за смеглтај, да оправи подрум, да реперира кућу, да му велику собу измала и да у исту намести нову гвоздену фуруну. На ово ћу се заклети. Дангубе тражим 4 динара. II Петар Милић, абаџија, има 56 година, у свему способан за сведока, у свему као и први сведочи, заклеће се. Дангубе тражи 6 динара. III Павле Јанковић, предузимач, има 34 године, способан за сведока, на питање суда. каза: рачун који је тужени поднео, мој је и ја сам од њега исти наплатио, у суми од 100 динара. Направио сам му дрвену шупу од дасака у авлији, реиерирао кућу и подрум, који је био сав избушен и неупотребљив. На то ћу се и заклети. Дангубе тражим 5 динара. IV Илија Маленић, молер, има 27 година, способан за сведока, на питање суда, каза: рачун који је тужени поднео, мој је и ја сам га издао туженом и исти наплатио, за мој рад око грунтирања и малања велике собе у кући тужиоца. На то ћу се заклети. Дангубе тражим 10 динара. V Недељко СтеФановић, гвожђар овд., има 38 година, способан за сведока, каза: тужени је од мене узео једну гвоздену фуруну за 50 динара. На то сам му издао тај рачун, који је пред судом и исти сам од њега наплатио. Заклећу се. Дангубе тражим 10 динара. Тужилац изјави, да сведоци Давинић и Милић неистину сведоче, јер при погодби није било никакве речи о каквим иреправкама и оправкама. Против осталих исказа сведока нема ништа, јер тужени је на свој ризик могао чинити шта хоће, но он му то право не признаје. Тужени изјави, ,да је испитом испитаних сведока, Јанка Давинића и Петра Милића, доказао услове при уговору о закупу, даље, да је испитаним сведоцима Павлом, Илијом и Недељком утврђена вредност утрошена на закупно имање, с тога тражи, да суд тужиоца одбије од тражења као неумесног и да му се иреправка призна, урачуна и од кирије одбије. Сведоци Јанко и Петар заклели су се на своје исказе. Судски разлози. Тужени је испитаним сведоцима Јанком и Петром потпуно доказао, да је тужилац био дужан извршити преправке и оправке на имању. Даље, испитаним осгалим сведоцима доказано је, да је он те преправке извршио и да га је то коштало 192 динара, противу које вредности тужилац није ништа приметио, за то се и од стране суда има сматрати за уредну. Према оваквом стању етвари, има се узети, да тужилац своју обавезу према туженом није извршио, и да је онда он имао право да је о своме трошку изврши и од кирије му утрошену суму одбије — §. 680 и 681 грађ. закона. С тога, а на основу §. 6 и 13 грађ. поступка, суд општиие књажевачке Пресуђује: Да се тужилац од свога тражења одбије, јер се тузкеном признаје право оправке по закљученом уговору о закупу у вредпости 192 динара. Тужилац да ћлати туженоме на име трошка и дангубе 5 дипара, а испитаним сведоцима по три динара. Тужени ће бити дужан платити тужиоцу само 8 динара као ресто кирије, која му се има признати иреко утрошене иреправке. Положени депозит предати туженом по одбитку ове суме од 8 динара, која се има употребити на извршење ове иресуде. Пресуда саопштена парничарима истог дана. Од суда општине књажевачке, 16. октобра 1896. године № 9526, у Књажевцу. Потпис деловође Потписи судија N13. Заведи аресуду у аротокол аресуђења,

ИЗ ДРНЕ КЊИГЕ ЈЕДНОГ ПОЛИДИСКОГ ЧИНОВНИКА, (у преводу М. П. Јовановића). 22. ИСЕЉЕНИК У Америку! Пароброд је оставио пристаниште и крилима својим претураше пенушаве таласе. »Врегаига ! !С — нада, сија његово име у златним и на далеко видним словима. Јест, нада! Како му је згодно име дао случај. Пут на њему предузимати, био је последња нада свих његових путника, последња карта на коју су они метнули све што још имају, па и живот свој, коме не беше више места у староме свету. Сироти сељани и надничари, којима не беше кадра негда тако благословена земља Италија дати више ни комадић проје... \ 8регапга! На обали стајаше једна млада и горко плакаше. »Ме гшзега — о, сад сам са свим остављена. Доменико, за што то учини ? <( За што ? Та и сама је то најбоље знала. Он није отишао као невера, него је радио као частан човек. Он је није навео, срца су им се нашла, а што се није остало при првом пољупцу — да ли да им се замери што, под вечно плавим небом италијанским, где у жилама бруји тако топла крв ?! Кад му је открила,' да под појасом носи залогу његове љубави, није се смишљао, него ју је одвео парохиском свештенику, који им је, да не би општини досадили, одмах руке саставио. дХиара", рекао јој је он тада, »сад си моја жена и делићеш са мном све што ми небо досуди, радост и патње. Само се бојим патње ће претегнути. Нека ми Бог одржи здраве руке, да бих могао радити за те и дете нам. Али зарада је овде сувише мала за нас троје. Тамо, где је већ хиљаду пре нас нашло среће, потражићу и за нас бољу судбу — у новој отаџбини, с оне стране океана. Данас се та реч приводи у дело. И он се налази међу исељеницима, које лађа „Врегапга® брзо односи преко бесних вала морских. Више него ма који други уздржавао се да не оде он, јер је за собом остављао младу жену, с којом се тек венчао, дете, које још ни пољубио није. За Хиару .су настали тешки дани. Донела је на свет једно љупко детенце, једно црномањасто мушкарче. Како је јако наликовало оцу своме Доменику! И њој не би суђево да му у наручје метне тај најлепши ноклон своје љубави. Писмом није му могла јавити ни за саму радосну вест овога рођења, јер она, као и многе друге њена реда и пола у Италији, није учш:а ни писати. Али Дон Анселмо, парох малог сеоцета, показа своју готовост да јој учини ту услугу хришћанске љубави према ближњем. Како ће то писмо обрадовати сиротога Доменика ! Она је живо у души својој цртала себи ту слику радости његове, и то јој помагаше да лакше подноси сву невољу и оскудицу. Скоро ће и томе бити крај, небо мора имати сажаљења и благословити Доменикове кораке, које је предузео ње и детета им ради. Може бити ни која недеља неће ироћи, а он ће послати путни трошак, те да и она за њим може поћи у нову им отаџбину, где их чека сретња будућност, коју је тако жудно сањала. Она се надаше и гладоваше са својим дететом. Недеље и месеци пролажаху, а од Доменика никаква гласа, а камо ли да новаца пошље. Колико се пута обраћала пароху, молећи га да за њу поново пише мужу јој, и честити човек то јој је обећао. Ни сумње није било, да ли је он ту реч одржао, јер је он према Хиари био тако нредобар, по који пут дао би јој што да једе, ма да сам, како се жаљаше, једва има од чега да живи. Појмљиво је, да у пределу, где здрав човек нема никакве зараде, где је сам слуга божји упућен једино на милост својих нарохијана, самохраној жени не остаје ништа друго, него да с дететом изађе на улицу у прошњу. А Хиара је била самохрана, остављена и од Бога и од људи, шта више од њега који јој је био све — од свога Доменика. Ах, не може бити друкче, њему се у далекој туђини догодила каква велика несрећа, њега није само нестало — он је мртав ! Бол, који Хиару сажижаше и при самој помисли, не могадоше угасити ни сви вали плиме океана, који је раздвајаше од гроба мужа, кога је тако јако љубила. Или би они то ипак могли, да је није уз-