Policijski glasnik

БРОЈ 45

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

347

хајдук Дукић са двојицом другова, али му за времена проказа неки од јатака наш напад и он нам измаче. Јурисмо на све стране, претресасмо све сумњиве домове и ништа. Као да у земљу пропадоше. Једино нам паде шака Мирићија, Дукићева љубазница. Она му је била најбољи увода, саветник а и помагач у многим злочинима. Пронађосмо је у кући њенога очуха... Сад и она иде с нама. Водимо да је иредамо правди. Мирићија је још девојка. На саслушању је изјавила да јој има двадесет година, али ту има нечега занимљивога. Изгледа да је много млађа и ако све сеоске девојке по правилу изгледају старије но што су. Али се није тому чудити кад се зна да тежачки посао убија, а Мирићија живи на довлету. Њу рад не рани, за њу се старају њени драгани. За последњу годину и па драган јој је Дукић... Она је повисока, стасита прилика; умерено пуначка; правилних и врло лепих црта и необично бела лица. Уста има мала са танким усницама; косе смеђе бујне ; пијавичасте обрве; а очи црне и необично крупне. Кад јој први пут загледате у очи изненади вас нежан и милокрваи поглед, али загледајте се дуже, па ћете видети у њима и нешто дивље. Врло често засија у њима иека необична сјајност као у гневу... Кад говори, пак, говори преко успијених усница; глас има звонак и пријатан и, што пада у очи, махом меша у говор градске речи и изразе. Види се да је често долазила у Лазаревац и Ваљево. А и одело јој је сразмерно укусно. Не носи се као њене друге. Имаде ту и много чега градског. На ногама су јој кожне ципеле са »клазиром« на врховима; сукња јој је од дебелог вуненог лица, какво се у граду носи; на грудима има јелек сав срмом извезен; окс^ врата л>убичасту свилену мараму, а косу плете у две"плетенице и обавија их око главе. У коси, пак, носи омањи вештачки ружин пупољак... Сад је завијена и дебелим , тешким плетом иепељаве боје, који јој лепо доликује. Види се даима и укуса. Од часа, од кад је јуче нађосмо, па све док се од јутрос не кренусмо, била је необично весела и разговорна. Са жандармима се шалила као са јаранима на сабору, а и мене не оставља на миру. Шале су јој ироничне, а увек духовите. И сваку своју шалу пропрати раскалашним смејом. Ја јој то нисам хтео снречавати. Хоћу да је проучим у свему... Сџноћ ме упита^ »јесам ли жењен?« Рекох да нисам. »Е онда, вере ми, да сам то знала не би ме нашао. Овако ће мој драган због тебе свашта мислити, па кад ме иустите неће ме примити.® И зацени се од смеја... Али од јутрос целим путем ћути. Забаучила се оним плетом, па само гледа преда се и по некад стресе се од зиме. Није ни уилашена, ни замишљена, али се види да нешто размишља. И кораке је убрзала. Једва је стижемо. Досади ми ћутање. У разговору се лакше путује. У то време баш смо пролазили кроз неко пошироко искривудано корито осушенога потока, а са обе нас стране окружује ниско шибље, трњаци и сметови. »0, Мирићија«, рекох јој, »шта си се ти ућутала? Да не мислиш на драгана?® Она застаде и приђе мени. »Па о њему и мислим, дабогме. Баш мислим како ће нам лепи сватови бити. (с И насмеја се весело. „Је ли, Милуне", окрете се она жандармском каплару, »ти си онако најдебљи, хоћеш да ми будеш кум? с( »Хајд', хајд'«, осече се каплар љутито, али се одмах трже и у развученом смеју додаде: »теби само комендије падају на памет. (( А она ће: »А што, болан не био, комендије? Хоћу и ја да се удајем као и друге моје срећне друге. Него, кажи ти мени примаш ли се ти кумства? (( »Море, окани се ти мене! (( »А што, болан, окани се. Бојиш се, ваљада, да се не истрошиш.« Одјекну смеј и сва се Лица разведрише, »Ђаво — девојка (( , рече неко из гомиле, »А ти, Милоје«, окрете се она једном високом среском пандуру, »хоћеш ли ми ти бити стари сват?«

»Хоћу«, одговара овај, а она се зацени од смеја: »Ето, видите што је галант човек. (( За наконче узеде једног малог шпрљавог општинског пандура, а за чауша одреди једнога кмета. Кмет се љути. »Овај, немој ти, овај, која си хајдучица, да са мном, овај, који сам власт, овај,... (( Она се осече: »Ето, што ти је геја. Он би, ваљада, хтео да је кум. Не може то, брајко, тако, каплар је већа власт од тебе." Општи смеј, а она се обешењачки подмигује на разјареног кмета. »Него, овај господине«, развуче она и загледа ми се дубоко у очи, »немам још девера. Оно имам четири побратима, али ми ни један не ваља. Сви су хајдуци, а ја те људе мрзим, као што знаш. Баш бих волела да ми ти будеш девер.« Жандарми се од једанпут уозбцљише. Погледају у мене унезверено, а каплар јој већ приближи песницу близу ребара. »Па да будем, ја шта ћу (( ; одговорих, »како ћу ти одрећи кад тако лепо молиш ? (( И сви сматраше за дужност да се насмеју. »Е, тако те хоћу, господине. То је од срца. Дакле сад си ми браца.« Застаде, отклони плет с главе мало у назад и пружи ми своју помодрелу руку. »Хајде сад, браца, да се нољубимо.« Бејах изненађен и то не мало. Не знадох шта да јој одговорим. »Па што, ти си мени браца, а ја теби спајка ? (< Насмејах се да забашурим забуну, али то она одмах примети,,па се окрете кмету: »Је ли, кмете, хоћеш сад да ми будеш чауш ? а? (( »Море, овај, јеси чула, ја...« »Што се затежеш?! Кад може господин писар, можеш ваљада и ти. Нећеш бити постидан. Видиш, све сама чиновничка вамилија.« Поново се осу смеј, а она се и даље шали : »Ама што су ми свати, не роди их мајка,. Гле, гле, онако по хајдучки. Сви оружани до грла... Само нам једно вали. Нема младожење. Ех да оће, бог дб, сад да искрсне од куд и мој младожења ■—■ Дукић.« Каплар баш не мога да отрпи. »Вала да хоће«, прихвати он пакосно и намаче шајкачу на чело, »баш би било весеља. Било би ти, кумо, шенлука из пушака ка' књагињи. А и пило би се доста. Не би ни ти остала без исета. Пет хиљада динара глава му вреди.« Погледам у Мирићију, а она се преобразила. Ни оне безазлености, ни оне веселости. Бледа је као крпа, мишићи око уста играју јој, а очима преваљује као јастреб. »Вала, куме и да хоће, баш би вам била жива згода за то. Да му само очи сагледате, прнули би сви у ово трње као врапци.« »Ао, мајку јој њену«, започе неко, а она ногледа по гомили изазивачки и достојанствено настави пут. После је ћутала целим иутем. Завукла се "у плет све до носа и чини се као да иде сама. И не гледа нас. Не хтедох је ни ја заподевати на разговор. Разговарао сам са потером. Тек кад се приближисмо среској кући, она скиде плет с главе, одахну и пружи руку напред. »Е, ено, браца, и моје цркве. Хвала Богу, кад стигосмо. Дуги ови сватовски пути. Баш ми од мраза ноге одпадоше.« Затворисмо је. Одем у своју канцеларију и латим се заосталих послова, а каплар Милун дође и заста код врата. »Шта је, капларе ?« »Ама ништа... спрдња. Само дођох да вам јавим да се она јунак — жена разбалавила к'о нико.« »Ко, зар Мирићија?« »Мирићија богме. Плаче као киша.« Дигнем се и полагано дођем до апсанских врата. И чух угушено тешко јецање где тмуло одјекује из мемљиве дубине, Оно што је пред нама тако вешто сакривала, поверила је не- " мим зидовима. Срце је у свакога. Милорад Ј. Митровић.