Policijski glasnik

БР0.1 4

ИОЛИЦИ.ЈСКИ ГЛАСИИК

А има ли и несрећних просјака? Наравно, и боље би било, да се ману свога »позива,« јер им он не доноси никакве користи у пркос свима помоћним средствима. Па зар има и помоћних средстава ири том? 0, на стотине!' Има један биро, који новајлијама у просјачењу пружа разне помоћи за неколико динара, налази им „згодна места," узајмљује им инструменте на диевну послугу: лиру за 3, кларинет за 1, гусле за 1, хармонику за 2 динара; па и то није доста, овде се може пабавити одрпано просјачко одело, штаке, наочаре, плехане таблице снатписима: »Слеп од рођеп.а," „Смилујте се иа несрећнога! 8 »Унесрећен у једној Фабрици" Нт.д., научени пси и позајмљују се деца разне старости. Носледн.а је тргошша најсрамнија од свију ; та деца готово иикад и не прииадају просјацимз; та се деца »узајмл^ују« од родитеља и то преко просјака, или посредовањем тога биро-а; ти се мали црвићи, које би по праву требало још носити у наручју, плаћају дневно два динара, а старија деца, која се могу употребити да воде „слепце," по 3 динара. Наравно, ти су „сленци® у ретким случајевима лишени очњега вида; тако су једном приметили једног слепог просјака, кога је водила једна пудла, како гледа у новац, који је добио; новац, који је бацан са горњих спратова куће тражило је псето, па кад једну пару нсето није могло да види, »слеиац® му повиче: »Тражи! Тражи! <( Кад псето и после те опомене не нађе новцц, узе га газда за уши и забоде му. њушку у пару, и рече: »Ти као да више иишта не видиш!" Већина богаља код просјака нису нрави богаљи; „једноруки" имају другу руку припивеиу уз тело, а јастуче им изравњује тело. Некакав »унесрећени радеиик« метнуо је евоју са свим здраву руку у кашу, па је обавио крпама, те се направио узет, затим се направио хром, пошто је метнуо камене и чврсте куглице од хартије у ципеле и т. д. Он се поносито назива »проФесор просјачења" и, наравно, добро му се исилаћује искуство. У пркос њиховом заједничком иотиомагању, иотребна је конкуренција међу просјацима, да би се проналазили нови начини просјачења за што богатију жетву. Већ су нознати они, који надају но улицама од »глади«, вао и они, који добивају епилентичне нападе; последњи узимају парче сапуна у уста, те им тако излази пена па уста, кад надну; њима одмах нрилази једгјн од њихових »новереника« сречима: »Ах, Боже, сиромах човек, брзо по лекара — где су кола, да га пренесу? Сиромашак сигурно нема ни паре код себе, ја сам сиромах човек, па ипак ево да' му дам последњу пару (( — и извади из свога џепа пет пара и метну га у »болесникову" капу, те, разуме се, и сакупљени свет радо напупи капу »болеснику <( . Ако се приближи таквој сцени и који жандарм, оида одмах нестаје и »болесника (( и његова помоћника! У близини Агс с1е Тпотрће задржаће вас у вече један јадно обучен човек и запитаће вас: »Извините, господине, иде ли се овуда у Версаљ? (( Ви одговорите. »Дакле овуда се иде у Версаљ?« упита вас и почне јадиковати. Ви га запитате, шта му је. »Ах, драги господине (( , одговориће вам он, »задесила ме је велика несрећа, не могу нигде да нађем рада, већ два дана гладујем, и сад сам чуо, да ми се дсте тешко разболело у Версаљу, па ћу да одем тамо пешке ах, ах (( , и ночне поиово јадиковдти. Наравно ви ћете му нешто дати, и, наравно, слагао вас је. Једне недеље по иодне могли сте видети много шетача на Сенином кеју близу моста Алма, и на један пут се зачује иека вика; један је човек скочио у Сену, и већ хоће да со удави. Свет се већ уилашио: »Тамо, тамо ће се још једном иоказати! (( У истом тренутку скаче у воду јед-ан из гомиле у плавој раденичкој блузи и с тешком муком допре до удављеника, па га једва изнесе на обалу. Ту почне овај избављени дапребацује своме избавиоцу: »Што ме ниси пустио да умрем? Ја не могу више да опстанем! Хтео сам радити, свуда сам тражио рада, не нађох нигде — већ три дана нисам ништа ни окусио!« и хоће ноново да скаче у реку. Одвуку га нодал 3 е од реке, али он се брани и виче: »Не, не, пустите ме да умрем; шта ћу на свету, та ја сам несрећан!« Спасилац се маши џепа и нружа му по динара: »Ево ти, пријатељу, то -ми је сав новац, неће ништа шкодити, ако данас ништа не једем... (( Један опет из иублике нрилази сиасиоцу и топло му заблагодари, публика је сва нобуђена на милосрђе, и са свију страпа

лете спасиоцу и спасеноме бакарни, сребрни, па и златни новци, те се накупи по сго и више динара; обојица се удале испрва полако, па све бржим кораком, док не замакну у какву малу улицу, и ту одмах ноделе плен, на се поред које чашице смеју и ругају добродушиим грађанима. У једној врло посећсној каФани на великом булевару увек је просио од госгију на тераси некакав дечко, и увек се обзирао, да га не би приметио келнер; он је увек молио: » Мој отац лежи у болници већ више месеци, нас је шесторо деце, гладујемо — (( није могао више, јер га је келнер опазио и поче већ да бежи. Гости замолише келнера да га остави и овај се склони, те му гости дадоше богату милостињу. Келнер се иосле слатко смејао у себи гостима, јер — дечко што је нросио био је његов син! Веома је добро зарађивала она просјакиња, којој је са свим случајно дошла у руке једна лепа сабља; на сабљи је био натпис: »Генералу X. за храброст у битки код СолФерина. (( Ова је жена ишла с том сабљом по целом Паризу, често седајући час у један, час у други омнибус. Увек је иосматрала сабљу и њен патиис, брисала је сузе из очију, јздисала је тихо, и одговарала је на питања: »Ах, то ми је последње, што ми је остало од мог верног мужа и сад морам због иужде и то продати. (( — — — Разуме се, кесе су увек дрешене, и радо се давала цомоћ скромној »генералици«. која је увек тихо заблагодарила. (Свршиће ое). ИЗ ПОЛИЦИЈОКОГ АЛБУМА. Петар Пантић и Радисав Гајић из Кучева. Ко би и помислио, да црте лица ова два људска створа приказују читаоцима два разбојника, који су, да би укралн стоку, имали смелости покушати, да сопственика и живота лише. Ноћу између 28. и 29. јануара прошле године, Нетар и Радисав с пушкама оду на трло Миладина и Станка Радивојевића њихових сељака ■—■ које је од варошице Кучева удаљено једва 10 минута, пошто се пређе река Пек — а у месту званом „Крбачевац", с намером да украду стоку. За њихову ваљда несрећу, на трлу су била оба брата,. и кад је дсето почело лајати, и Миладин и Станко нстрче из колебе, па спазивши неке човечје прилике код обора, Миладин јурне к њима, и у тај пар плануше две пушке, које прома-

Петар Радисав

шише циљ; јер се Миладину упали само антерија, а зликоици умакоше. Али ииак зато; Миладин и Станко познадоше зликовце: Иетра и Радисава, те их сутра даи оптужише код иследне власти. Оба зликовца остала су на упорном одрицању за све време ислеђења, па и на претресу код првостененог ножаревачког суда не хтедоше дело признати. Али норотни суд по