Policijski glasnik

ћРОЈ 7

није сукобио ни с једним од њих, него се пепримећен шмукнуо одмах из капије на десно уз степенице. Степенице су биле мрачне и узане, али он је већ све то знао и промотрио, и баш му се то и допадало: у такој помрчини и радознали поглед није био опасан. »Кад се сад овако плашим, шта ли би било тек онда, кад бих нешто одиста приступио иослу <\.. (( помисли он и нехотице пењући се на четврти спрат. Овде му препречише пут ислужени војници, носачи, што изношаху намештај из једнога стана. Он је још од пре знао, да је у том одељењу обитавао некакав Немац, чиновник, са својом породицом: „може бити, да се овај Немац сада сели, и можда ће на четвртом спрату, са овим сгепеницама и на овом ходнику, остати за неко време само бабин стан заузет. То је добро... за сваки случај...® помисли он опег и зазвони на бабином стану. Звонце одјекну потмуло, као да је од лима а не од бакра. У маленим становима оваквих кућа, скоро су сва звонцад 4 таква. Већ беше заборавио звук овога звонцета, и сад, овај особити тон, као да га на иешто подсети и јасно му представи... И он задрхта, нерви му овога пута беху већ и сувише ослабели. Мало за тим врата се полако отшкринуше: домаћица провири кроз отвор, и с очигледним неповерењем погледа на њега, а само су јој се виделе очи, како севају из мрака. Али кад виде, да у ходнику има доста света, ослободи се и сасвим отвори врата. Младић сгупи преко прага у мрачно предсобље, преграђено преградом, за којом је била тескобна кујница. Старица је стајала пред њим ћутећи и питајући га гледала. То је била мала, мршава баба од својих шесет година, оштрих и пакосних очију, са малим ншљатим носем и неповезаном главом. .Њена отворено-илава, једва проседела коса била је јако намазана помадом. Око њеног танког и дугачког врата, који је личио на кокошију ногу, омотавао се некакав вунеии дроњак, а на плећима, ма да је била врућина, висио је сав рашчупан, пожутео кожни огртач. Старица је сваки час кашљала и стењала. Мора бити, да ју је младић погледао неким особитим погледом, јер и у њеним очима на мах сену опет пређашње неповерење. — Раскољњиков, ђак, походио сам вас пре месец дана, похита да каже младић и лако се поклони, сетивши се, да је потребно показати се мало љубазнијим. — Сећам се, драги мој, врло се добро сећам, да сте долазили, проговори баба сасвим разговетно. Не скидајући својих радозналих очију с његова лица, као и мало пре, гледала га је испитујући. — Па ето... видите... и опет, ради истог посла... настави Раскољњиков, збунивши се мало и чудећи се бабином неповерењу. »У осталом, можда је она и увек таква, само ја то онда нисам приметио«, помисли он уз непријатно осећање. Баба поћута мало, као да нешто премишља, за тим се склони, и, показајући на собна врата, рече, пропуштајући госта напред: 9 — Прођите, драги мој. Собица, у коју уђоше, са жутим тапетама, цвећем и мусулинским завесама на прозорима, била је у овом тренутку јасно обасјана зрацима вечерњег сунца. »И тада ће, може бити, исто овако сијати сунце!...« изненада сенукроз главу Раскољњикову, и брзим погледом прелети све по соби, да би могао што боље проучити и запамтити где што стоји, и како је распоређено. Али у соби не беше ничега особитог. Сав намегитај, веома стар и од жутога дрвета, састојао се из дивана, са великим наереним дрвеним наслоном, округлога стола пред диваном, столића за тоалету са огледалцем о зиду, неколико столица поред зида и две три јеФтине слике у жутим оквирима, на којима беху насликане некакве немачке девојке с тицама на рукама, — то је било све. У куту пред иконицом горело је кандило. Све је било веома чисто: и намештај, и нбд били су тако углачани, да се све сијало. »Лизаветина посла," помисли у себи Раскољњиков. Ни трунчице једне није било могуће наћи у целом стану. „Само у опаких и старих удовица можеш видети оваку чистоћу, <( продужавао је он мислити у себи и радознало погледа испод цицане завесе на вратима у други собичак, где је била бабина постеља и орман, и у који он још ни један пут није завирио. Цео бабин стан чиниле су те две собице.

— Шта сте ради? оштро запита баба, улазећи у собу и као и мало пре стаде непосредно преда њ, да би му лакше упиљила поглед у очи. — Донео сам једну залогу, ево је! — И он извуче из џепа стари пљоснати сребрн часовник. На полеђини његовој био је изрезан глобус. Ланац је био челичан. — А, видите, и старој залози је време. Још пре три дана мипуо је месец. — Платићу вам интерес још за месец дана; притрпите се. — То зависи од моје добре воље, драги мој, хоћу ли се притрпити или вашу ствар одмах продати. — А хоћете ли ми дати пггогод, штогод за овај сахат, Аљона Ивановна? — Ама ти ми, брате, долазиш све с неким ситницама, што ништа не вреде. За прстен сам вам, прошлога пута, дала две рубље, а могао би се нов купити. код златара. за рубљу и по. — Дајте ми четири рубље, а ја ћу га откупити, од оца ми је. Новце ћу скоро добити. — Рубљу и по, ако хоћете, и то интерес у напред. — Рубљу и по! узвикиу младић. — Како вам је воља. — И баба му пружи сахат натраг. Он га зграби ц толико се наљути, да је већ хтео отићи; али се одмах предомисли, сетивши се да нема куд ићи и да је он овде и због нечег другог дошао. — Дајте! рече он сурово. Баба се маши руком у џеп за кључеве и оде у другу собу иза завеса. Младић, оставши сам на сред собе, стаде радознало прислушкивати и размишљати. Чуло се, кад је отворила орман. »Мора да је горња Фијока," рачунао је. »Кључеве канда носи у десном џепу... Сви су заједно, везани челичним прстеном... Један је трипут већи од осталих, са зупчастим језичком, по свој прилици тај није од ормана... Мора бити, да је тамо још каква кутија, или сандук... хм, то је врло важно... Од сандука су сви кључеви такви... Ах, како је то, у осталом, подло све... Баба се врати. — Ево, драги мој : ако је по десет копејака од рубље месечпо, онда долази за рубљу и по петнаест копејака на месец у напред. Б, а за пређашње две рубље имам од вас да примим, по истоме рачуну, двадесет копејака у напред. Дакле свега тридесет и пет. Сад би имали да примите за ваш сахат још рубљу и пегнаест копејака. Ево, узмите. — Тта! Зар само г рубљу и петнаест копејака?!... — Управо толико. Млади се човек није даље препирао^ него узе новац. Гледао је бабу и није се журио да оде; прохтело му се, просто, да још нггогод каже или уради; али као да и сам није управо знао шта... — Може бити, Аљона Ивановна, да ћу вам кроз неки дан донети још једну ствар... сребрну... лепу... кутију једну за цигаре... чим ми је пријатељ врати... Ту се збуни и ућута. — Е, па онда ћемо се и погађати, драги мој. — Збогом !... А ви увек тако сами седите код куће, а сестрице нема? питаше је он, колико је могао одрешитије, излазећи у предсобље. — А шта се вас тиче моја сестра ? — Па иишта особито. Тек онако, питам. А ви одмах... Збогом, Аљона Ивановна ! Раскољњиков изиђе са свим збуњен. И та је забуна све више и више расла. Силазаћи низ степенице, неколико је пута чак застајкивао, као да је нечим из ненада преплашен. И, најзад, кад је већ био на улици, узвикнуо је: »О Боже ! Како је све то гадно! И је ли могуће, је ли могуће да ја... Не, то је лудост, го је бесмислица! рече он одсудно. И. зар је могао такав ужас мени да падне на памет? 0, на какву је прљавштину споеобно моје срце! Све је то прљаво, ниско, гадно!... И ја, целог месеца... (( Али он ни речима, ни узвицима није био у стању да искаже своју узбуђеност. Осећање бескрајњег презрења, које је почело притискивати његово срце још онда, кад је пошао баби, достигло је сада такве размере, и толико му постало јасно, да није знао Куд да се дене од јада и чемера свога. Тротоаром је ишао као пијан, не примећујући пролазнике и сударајући се с њима, а тек се онда мало прибрао, кад је