Policijski glasnik

86

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

■ВРОЈ 11

»Кад нас је први пут посетио, изјавио нам је, да је он човек позитиван, али да у многоме дели, како он сам вели, »убеђеља новије генерације наше" и неиријатељ је свих иредрасуда. Много је још што шта говорио, мало је знаш сујетан и веома воли кад га други слушају, ако то и није порок. Ја сам, разуме се, од свега врло мало разумела, • али ми је Дуња објаснила, да је он уман човек, истина не Бог зна. каквог образовања, али бар по изгледу добар. Ти, Рођо, знаш карактер своје сестре. То је девојка чврста карактера, разумна, стрпљива и великодушна, ма да има веома осетљиво срце. Ја сам то на њој врло добро проучила. Оно, разуме се, ни с њене ни с његове стране нема ту Бог зна каке љубави, али Дуња, сем тога што је умна, у исто је доба и благородна као анђео, и сматраће за дужност, да учини срећним мужа, који би се оиет са своје стране старао о њеној срећи, а о овоме бар за сада, немамо узрока да сумњамо и ако се то све тако брзо свршило. Сем тога, он је човек особито увиђаван и, разуме се, увидеће, да ће његова брачиа срећа у толико сталнија бити, у колико Дуњица буде срећнија. Што се тиче неједнакости карактера и навика, па чак и неких несагласности у мислима, без чега се не може проћи ни у најсрећнијим браковима : за све то ми је сама Дуња изјавила, да се у том случају ослагва на себе; да нема узрока узнемиривати се с тога, и да она може много што-шта да поднесе, само ако други односи буду частни и справедљиви. Он је, на пример, и мешт с почетка изгледао стар, али то можда долази од његове отворености. Кад нас је, на пример, други пут посетио, добио већ и пристанак, он се у разговору изразио, како се још пре решио, и не познавајући Дуњу, да узме поштену девојку, па ма и без мираза, и нарочито такву, која је већ искусила ненријатне иоложаје. То је с тога, вели он, што муж не треба ничим да је обвезан својој жени, и млого је боље, вели, кад жена има у своме мужу свога доброчинца. Примећујем ти, да је он то рекао некако мекше и ласкавије, но што сам ја нанисала, јер сам заборавила прави израз, а сећам се само мисли, сем тога он је то казао сасвим без икаквих намера, но онако у говору му изашло тако, да се после старао да то забашури. Ну мени се све то учинило мало оштрије, па сам одмах и Дуњи то казала. Али она ми је чисто с досадом одговорила, да »речи још нису дело, (( а то доиста тако и јесте. Пре но што ће се Дуња коначно решити, није проспавала целу ноћ и, мислећи, ваљда, да ја већ спавам, устала је с кревета и целе је ноћи ходала тамо амо по соби; најзад је клекла и дуго, дуго се молила пред иконом, а у јутру ми казала, да се решила. „Ја сам ти већ јавила, да ће Петар Петровић сад да дође у Петроград. Он има тамо нека крупна посла и хоће у престоници да отвори јавну адвокатску каицеларију. Он се већ давно занима разним тражбинама и тужбама, а ових је дана добио једну велику парницу. Он мора доћи тамо и с тога, што има у сенату неки важан посао. Тако дакле,' драги мој Рођо, он и теби може много да користи у свему, и ја и Дуња већ смо размислили, да ти можеш још од данас па чисто да започнеш своју каријеру и да рачунаш, да је твоја судба са свим обезбеђена. 0, кад би се та и остварило! То би било тако добро, да би се ваљало сматрати, никако другаче, него као права милост према нама од стране Творца небеског. Дуња само о томе мисли. Ми смо се већ и дрзнуле да односно тога споменемо неколико речи Петру Петровићу. Он се изразио веома отворено и рекао, пошто не ће да буде без секретара, онда, разуме се, боље је платити рођаку но туђинцу, само ако буде способан (зар ти да су неспособан!), али је ту исказао и своју сумњу, да ти твоји универзитетски послови неће оставити времена и за рад у његовој канцеларији. Овог пута се с тим ствар и свршила, али Дуња сада ни о чему другоме и не мисли, до о томе. Она је већ неколико дана просто као у некој грозници и начинила је већ цео пројекат о томе, како ти можеш доцније да будеш друг, па чак и ортак Петра Петровића, тим пре, што и ти изучаваш права. Ја се, Рођо, потпуно слажем с њоме и делим све њене планове и наде, јер видим у њима потпуну вероватност; и не гледећи на садање са свим природно устезање Петра Петровића (јер те он још не нознаје), Дуња је тврдо уверена, да ће све постићи својим добрим утицајем на свога будућег мужа. Разуме се, ми смо се чували, да не проговоримо Петру Нетровићу ма о чему од тих осталих снова наших, али је главно то, да ћеш ти бити

његов ортак. Он је човек позитивиста и све би то примио веома хладно, пошто би му све то изгледало само као пусте сањарије. Исто тако, ни ја, ни Дуња нисмо ни речи говорили с њим о нашој чврстој нади, да ће нам помоћи снабдевати те новцем, док си на универзитету. Нисмо му говорили прво с тога, што ће то доћи доцније само по себи и он ће ти сигурно, без много речи, и сам понудити (куд би он то одрекао Дуњици), тим пре, што му ти и сам можеш бити десна рука у канцеларији, и тада ту помоћ нећеш добијати као милостињу, већ као заслужену плату. Тако мисли Дуњица да удеси, и ја се потпуно с њоме слажем. Друго, нисмо му и с тога говорили, што сам нарочито хтела, да при нашем предстојећем састанку, не будеш ни мало зависан од њега, већ да, што је могуће више, стојиш на равној нози с њиме. Кад му је Дуња с одушевљењем говорила о теби, он је одговорио, да сваког човека треба сами да посматрамо, и то што из ближе, да бисмо могли о њему судити, и да ои задржава право себи, да упознав се с тобом, створи своје мишљење о теби. Знаш ли шта, предраги мој Рођо, мени се чини, по неком премишљању (које се, у осталом, ни мало не тиче Петра Петровића, него тако, по неким мојим властитим, личним, а, може бити, чак и старачким, бапским ћудима) — мени се чини, да ћу боље урадити, ако после њиховог брака будем живела одвојено, као пгго и сад живим, а не заједно с њима. Ја сам потпуно уверена, да ће он бити тако благодаран и деликатан, па да ће ме и сам позвати и предложити ми, да се више не одвајам од кћери; а што ми до сад није ништа говорио, то је, разуме се, с тога, што се то већ и онако претноставља; али ја иећу на то иристати. Имала сам у животу прилике да видим, како пунице не леже баш много на срцу зетовима, а ја не само што нећу ником да будем ни најмање на терету, но и сама хоћу да будем потпуно слободна, докле узимам ма и једно парче хлеба и таку децу, као што си ти и Дуњица. Ако ми буде могуће, доселићу се тамо, да будем близу вас, јер сам, драги Рођо, оно што је најпријатније оставила за свршетак писма. Знај дакле, драги иријашко мој, да ћемо се можда врло скоро састати сви заједно и загрлићемо се сви троје, после скоро трогодишњег растанка. Већ је коначно решено, да ја и Дуња дођемо у Петроград, али кад ће то бити, не знам, али у сваком случају врло, врло скоро, чак може бити кроз недељу дана. Све зависи од наређења Петра Петровића, који ће нам јавити чим дође у Петроград и чим се смести. Он хоће из неких нарочитих узрока да, што је више могуће, похита са свадбом, и шта више ако може то да сврши још ових месојеђа, а ако не може, због краткоће времена, онда одмах после Госпојине. 0, како ћу бити срећна, кад те притиснем на срце!... Дуња је сва узбуђена од радости, што ће те опет видети и једном у шали рече, да би већ и само због тога пошла за Петра Петровића. Анђео је она! Она ти сад ништа не ће писати, само је мени рекла, да ти пишем, да има с тобом тако млого да говори, тако млого, да не сме ни да узима перо у руку, јер се у неколико реди ие може ништа написати, већ се човек само растроји. Она те млого, веома млого грли, и/паље ти безбројне пољупце. И ако ћемо можда ми скоро доћи тамо, ипак ћу ти ових дана послати новаца, колико могу више. Сад, кад су сви сазнали да Дуњица полази за Петра Петровића, и мој се кредит, на једанпут, иовећао, и ја посигурно знам, да ће ми Атанасије Ивановић позајмити сада, на рачун пензије, и до седамдесет и пет рубаља, тако да ћу ти ја двадесет и пет, или чак и тридесет рубаља послати. Послала бих ти и више, али стреиим за путни трошак. И ма да је Петар Петровић био тако добар, те је узео на себе један део трошкова у путовању до престонице, т. ј. он ће наш пртљаг и велики сандук (пошто има познанства) узети на себе, али поред свега тога ми морамо рачунати и на долазак у Петроград, где се не можемо појавити без гроша, нарочито нрвих дана. У осталом ја и Дуња смо већ израчунали све до ситница и нашли смо да нас пут не ће много стати. Од нас до жељезнице има свега двадесет врста и ми смо се већ, за сваки случај, договорили с једним познатим нам мужиком-кочијашем ; а одатле ћемо се ја и Дуњица, дивно возити у трећој класи. Тако ћу ти, може бити, не двадесет и пет, већ јамачно тридесет рубаља послати. Али, ве!) је доста; два сам цела целцата табака исписала и већ нема више места. Написала сам целу нашу историју и толико догађаја! А сад, предраги мој Рођо, грлим те до скорог нашег