Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 12

о томе уверили. То је нотврдила и Марија. Исте вечери, Богосав је њој иоказивао време ио сахату. Лекар је извршио преглед деша, и нашао, да је Богосав погинуо од ране пушчане. Оловно зрно прошло је између 3 и 4 ребра, иробнло предњи део срца и задржало се у срчаној шупљипи, где је и нађено. Рана је била апсолутно смртоносна. Оловно зрно потпуно је очувало своју Форму. Оно пије било правилно округло а кроз средину као да је било бушено. Било је мање од куршума са репељком, који се употребљује за Фишеке, а веће од курјачије сачме. Из онога места на зрну које је показивало као да је исто било бушено, чиновник иглом исчачка неколико влакана тежине а у шуиљини остаде их јога, јер их није могао сва извадити. После овога извршен је преглед на пољу. У авлији испред куће, на 1 метар до палисада, нађеноје доста крви, која се бегае од мраза стегла. Ту је БоГосав пао и ту је нађен. С поља није било никаквог трага. Замрзла земља није остављала отиске стопала. На једној зацепини у прогаћу, с ноља, а према опоме месту где је у авлији Богосав пао, нађепа је нагорела сукија. То је био замотуљак тежињавих конаца, који иа два места беху завезани. У близини места, где је сукија нађена, два прошца, око једнога процена, беху с крајева гарави. При мирисању, то је место одавало траг барута.... Истом што је чиновник све ово верно записао а с поља се чу нова запевка, најпре поиздаље а затим ближе. У кућу уђоше Станимир и Роса. Њима је такође еаопштен догађај и они, напустив славу у Иодбрен{ју, 'похиташе у Кленовац. Тужан је био призор тај. Роса је кукала и нарицала као кукавица, а тужни отац ■— он је стегао срце, али сузе није могао зауставити. Пошто су први тренутци ж.аљења прошли, г. Корић — тако се звао полицијски чиновник — позва Станимира на страну: — Шта мислиш, Стагшмире, који је могао учинити ово ? —• Не знам, господине. Бог нека му суди, па који је да је, одговори Станимир. — А да ли је иокојник био са којим у завади или омрази? питаше г. Корић даље. — Боже сачувај, одговори Станимир. Од кад знам за њега, ■никад се он није ни са којим завадио ни омразио. Г. Корић иремишљаб је. — А да ниси имао ти с киме омразу или свађу? продужи питати. — Никад ни ја. — А твоја домаћица ? — Никад ни она. —А снаха? — Ни снаха. Њу смо лане и довели и још се честито ни уцознала није, одговараше Станимир. Писар је вртео сумњиво главом. „Добро, рече, каж.и-дер снахи нека дође к мени.® Дође и Роса, којој г. Корић попови сва горња питања Она је одговарала као и Станимир. Није јој била иозната никаква свађа и омраза Богосављева. — А јеси ли ти имала јотп кога просиоца. док си била у оца? питао је писар. — Ја пе знам, одговори Роса. Мени није нозиато. Баја и Паја (отац и мати) знаће то. — А да се ниси волела с киме, или, да ли зпага да је који тебе волео док се гшси удала? Роса црвенећи од стида ћутапте. — Треба да ми кажегп све то, иастави г. Корић. То други, сем мене неће знати, а мени је врло нужно да знам. Кажи, дакле, слободно, све т.пто знатп ? — Ја не знам нигата, одговори Роеа, чупкајући деспом руком рукав друге руке. — Дакле, ниси никад чула, докле си била девојка, како би неко желео да будетп његова жена? продужи ттисар. — Нисам... то јест... али то није ништа, одговори Роса, оборепих очију. — А шта то, што није ттиптта?

— На ништа, одговори Роса. — То није ништа. То јест нешто, ал' можда није важтто, Кажи ти мени да ја видим је ли важно или није? — Ал ја не знам, да ли је он то хтео, рече Роса. — Који он ? — Па он — Милан. — А који Милан ? — Па наш Милан, одговори Роса. — Па шта: да ли је он хтео? питаше г. Корић даље. — Па то, знага, што ми је Наја рекла. — А шта ти је она рекла? питаше писар. — Па рекла ми је, да ће ме Милан узети за жену. Али ја то нисам од Милана чула. То ми је Наја казала. Али, знаш, Наја се шалила. Она је, знага, волела Милана, али... ко би то Баји смео поменути, одговарагае Роса, а затим, пошто се мало промислила, продужи: — тпалила се ваљда. — А јеси ли ти волела Милана? питаше писар. Роса цокну устима. — Није. •—■ А што ? — Па зато, одговори Роса, — што ћу ја за слугу ? — Па кад је он слуга, што те је мајка њему хтела дати? иитао је г. Корић. — Е де — де, одговори Роса, поћута мало па настави: — Ама кажем ти, гаалила се. — А је ли ти Милан који пут казао да те воли? Роса опет цокну устима. Није. — А кад те је пок. Богосав испросио, је ли њему било мило? питао је писар. — Јесте ја, одговори Роса подругљиво. — А загато није? •— Па ко то зна! Ваљда му је криво што сам отитили у Клеповац а нисам остала у Нодбрежју. — А откуда ти знага да је њему криво што ниси у Подбрежју остала? рече писар. — Па казао ми, одговори Роса. — Кад ти је казао и како ти је казао? — Па тако казао ми. Кад сам била иснрошена, а он ми каже: „А зар ти, болан, Росо, тако?" А ја кажем: »Ја тако." А он: »Па зар код толико момака у Подбреж,ју да идетп у Клеиовац?« А ја кажем: »Ја у Кленовац.« А он се онда наљути иа каже: »Вала на томе огњишту нећеш ватре Заложити.« Ето тако ми каза. Писар прибележи то. — А је ли ти још који пут тако што казао? рече г. Корић. — Јесте. Казао ми је јопт једанпут о Ускрсу у колу. Ја сам, знаш, била на игри, одговори Роса. — Па то је морао још неко чути кад ти је он то казао? рече писар. — Па ја, одговори Роса. Чула је Јанока, моја другарица, кметова ћерка и Санда Глише дућанџије. И јоттт су њих чули. Писар и то заштса. (Наставићо се). 310ЧИН И КАЗНА РОМАИ Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта Угричић 7 Готово за све време читања, јогн од самога тточетка иисма, бегае Раскољњикову лице орошено сузама; а кад је довршио, било му је бледо, грчевито искривљеио, а тежак, једак, пакосан осмејак заигра му на уснама. Он спусти главу на свој стари, танки јастук, па је тако дуго, дуго мислио. Срце му је јако куцало, а мисли му сустизаху. једна другу. Најзад му ностаде суморно и загушљиво у жутој собици, тггто је личила на ормап или на сандук. И поглед и мисли тражигае птирег простора. Дохвати каиу и изиђе, не бојећи се, овога нута, никаквог сусрета иа стененицама. Заборавио је на то. Потнао је путем, који преко В-ског проспекта води право Васиљевском остропу. Иитао је тто своме обичају, не пазећи на пут, гаапућући, па јо чак и гласно говорио, са собом чему су се нролазннцп јако чудиЛи. Многи су држали и да је пијап. IV. Нисмо њег.ове матере мучило га је, али одпоспр иајгла«тшје тачке ии за часак иије сумшао, н.гт онда јога, кад је нитао