Policijski glasnik

БРОЈ 35

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

267

повреде на телу своме, и да им се оне срећно и брзо залечују, што иначе ретко бива, тако да је за чудо ; то је нашао код занатлија, код људи свих редова; ништа више и ништа друго није нашао ни код злочинаца. И Лоран налази да је нерањивост злочинаца исто тако мало потврђена као и аналгезија. »Зар не видимо, пита он, да и у болницама има људи, који, после са свим тешких новреда и операција, необично брзо оздраве ? А то нису никакви злочинци. Никако нисам видео да се у казнепом заводу Ба 8ап(:е оперисапи лече боље и брже него у болницама. Пословица вели: »неће гром у коприве« и „па ису рана, на ису и зарасла®, па лепо — али пословица може и немати право®. (Наотавиће се).

ДИВЉАЧКИ инотиакти У ЧОВЕЧАНОТВУ од Д-ра Шарла Летурноа. (СВРШЕТАк) Ово мекшање карактера кинеског није никако одлика расе; оно је задобивено. Оно је резултат установа, у многом чему тако мудрих, али којима је брига једино умно развиће а никако јачање карактера, морални подвизи. Јапанци су пак на против сачували до данас примитивну енергију своје расе, Јапанци, који дугују Кинезима за своју цивилизацију. Код њих се заборав на неправду сматра као плашљивост; тамо је војничка храброст обична врлина. Њихов обича.ј, ,да се сами убијају услед евенграције (испад црева, киле), који се још одржао у снази, мора се без сумње назвати лудилом; али је он зацело нротиван мекуштву народног карактера. Али код једног народа ништа није примитивније од суровости воље; без ње чак и знатпо умно развиће не служи ничему. Да се прошире границе људскога знања, често је потребно одобравати предрасуде свога доба, заборавити, презирати лични интерес; у кратко: да би се силно мислило, ваља тако исто и хтети. Порицати или претеривати утицај установа, друштвене средине, на карактер једног човека или једпе расе, подједнако је непаметио. Сваки се човек рађа са извесним наслеђеним моралним тековинама, и те ће тековине образовати основ његове природе целога му живота. Против ових инстиката, од предака добивених, васпитање није немоћно; али је његова моћ врло ограничена. Утицај друштвене средине минималаи је на сваку ипдивидуу, али се она геометриском сразмером повећава кроз генерације. То је стални напор једне капље воде, која пада на гранитну стену и завршује тим, што је дуби и рупга. Мале модиФикације мождане, произведене код сваке индивидуе услед атмосФере друштвене сабирају се, чинећи целину, и у датом времену могу извршити потпуну метаморфозу у карактеруједнога народа или једне расе. Монгол је у Кини постао плашљив и сервилан, док је у Јапану очувао иптегритет првобитне енергије. Исти се утицаји опажају код разних група беле расе. Прави Хинду, браман, који је пореклом од старих емиграната из централне Азије, даиас је умекшан, разнежен; у исто време, ои се цивилизовао. Код њега је ишчезао сваки траг дивлзаштва његових предака. Код извесних будистичких Хиндуа човечанска су осећања отерана у крајност, као што је претерана љубав нрема животињама и оснивање нарочитих азила за њих. У исто је време снага карактера ослабила и стотине милиона Хиндуа погиули су главу пред једном шаком инглеских освојилаца. Да се у Индији нађе мало енергије, куражи, треба ићи према северним крајевима, тамо, где се још није утро траг примитивног дивлЈаштва: код Сејика, пикада незастрашених; код Раџпута, пијаница, одатих љубави, свирепих али још чврстих. По причању свију иутника, морална дегенерација у Переији је доведена до крајности. Са најодвратнијим сервилизмом подноси становништво персијско најкаприциознији деспотизам ; Персијанац је и лицемеран, и плашљив, и дивљачан. Само људи беле расе, јога недодирнути цивилизацијом јевропском, а при том сачувавгаи напон, већим делом животињски, који је за време првобитно дао етничку супремацију нашим прецима, јесу племена кавкаска, које је царство руско имало толико муке да покори.

Код брђана, као и код .Арапа, човечни осећаји гаје се религијом гостопримства, а крвнички инстикт старога доба маниФестује се страшћу за осветом; света дужност која се пренаша с оца на сина. Зна се да је више или мање тако исто и код аФричких Арапа, који су дошли на исти ступањ или заостали на истом ступњу цивилизације. Код народа названих индо-јевропских, данас најцивилизованијих, крвнички инстикти животињски, ма да јако ублажени, појављују се на стотинну начина и буде се врло често. Нема сумње, старци се вигае не напугатају нити се једу, као што су радили Трачани у класично доба; па ипак се врше сваког дана дела дивљачка, с нечовечном хладноћом и код привидно најцивилизованијих народа. Као гато је скоро доказао доктор Бордије, проучавајући лубање злочинаца, атавизам репродукује у савременој Јевропи читаву масу дивљака из каменога доба. Она се и сувише јасно појављује у великим кризама друштвеним, када нестане узда законских и особито онда, кад — у интересу више или мање добро схваћеиом — јавни морал апелује на крвничке инстинкте против непријатеља спољагањег или унутрагањег. У главном наша модерна човечност је много више на устима него на срцу. Она је у осталом доста суж.ена и облигатна је само за људе исте расе или јогп суженија, за људе исте земље. КристоФор Колумбо, који се сматра као тип племенитог јунаштва, није мислио, да чиии што рђаво, организујући на Антилима лов на урођенике, којима је хранио своје ловачке псе, и ова је пракса од стране гапанских и Француских војника траја.ла све до краја осамнаестога века. У колоиији на Капу Холанђани су ишли у лов на Бозкесмење, па чак и на Хотентоте као на дивље животиње, а зна се и сувише добро каквим су дивљачким начином Енглези истребили Тасмањане. Може ли се пак рећи, да човек није направио никакав напредак у смислу добротворних, хуманитарних осећаја? Било би бесмислено тако што тврдити. У почетку се човек слабо разликује од виших сисара. Љегови племенити осећаји беху слаби, нестални, лако потискивани инстинктима и егоистичким потребама. Али мало по мало, у колико се уклањало немило стискање од глади, егоизам је ностајао мање дивљачан. У почетку је човек волио само своју децу, и за доста кратко време, иа начин животињски. За тим је подио више или мање бригу о старцима, о немоћиима. Дуго се човечност простирала само на члапове Фамилије и племена. Али је у модерно доба и код цивилизованих народа овладала човечност у многом погледу, изузимајући случај рата. Без сувише оптимизма, допуштено је веровати, да је човечним осећајима суђено да се и даље гаире. Али се ова племенита страна моралиог човека развила врло лагано у свести људској, почем се — и то изузетно —■ налазе трагови тога и код слабије развијених људских раса, које нам у овом погледу као и у многом другом представљају јога данас поступне тековине, добивене вишим узорима човечанства. С тога ие би било. без интереса изучити, код разних раса људских, маниФестације алтруистичких осећања, поступни нрелаз од свести животињске ка свести човечјој. —■» . • «ПОЛИЦИЈОКИ РЕЧНИК, Општински послови. I. Суђење по грађанским споровима а.., Тужба. Суду општине каменичке На јавној лицитацији купио сам ливаду Марка Петровића, звану под »Јабучјом«, која се граничи источно општинским имањем, званим »Кршевина® а са осталих страна имањем Тихомира Спасића, овдашњег. У ово купљеио имање ни са које стране не могу ући, сем преко ливаде Тихомирове, куда је и Марко Петровић, док је у његовој државини било, улазио. Но Тихомир ми сада у г лаз не да и ја сам остао без службености, услед чега ми је куиљено имање злоупотребљивао. Да је се Марко за улаз у своју ливаду служио преко имања Тихомирова, потврдиће и ои.а и ови сведоци: Павле Лазић, Марко Исаковић и Никола Терзић, сви овд. земљоделци