Policijski glasnik

270

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 35

Он заплака као мало дете и поче викати: — Право имате, нико иека ми ие дође и моја деца безке од мене.... — Зар су бежала његова деца од њега ?.. упитам љубопитљив механџију — Како да нису. Отишао он једном његовом брату да види децу, а деца чим га спазе ударе у писку иа побегну као од чуме. То га је много болело. Чим се опије, а он шкрипи зубима, лупа рукама по столу, сече ножем руке и виче као у лудилу: — Бежите децо, бежите од мене даље, даље. Мрзите ме, мрзите свињу оваку. —• Шта му је сад с децом ? — Они мали су у скоро помрли, а она најстарија се удала па је ту пре две године умрла на порођају. Али док је год била жива није хтела оца погледати. Шта није он радио да се удобри, ал' га она није могла очима гледати. Чим га види како корача њој онако пијан посрћући, а она сва задрхти и утекне, да се не сретне с њим. Онде се једном сусретоше на путу, на онда окрете кроз њиву, чим њега угледа. — Цале, Цале (тако је звао малом док беше, кад јој тепа) стани твој те оца зове —• виче он за њом пијан докле год пећ не промукне. — И куда ћеш гору осуду — иродужи механџија — куда ћеш горе, него кад његово рођено дете белси од њега, а камо ли други свет. Имање испродава, деца после и помреше, па се тако ископа цела кућа, а он сам остаде, да га још толико година гризе савест. — Па шта сад чини?... — Ништа, ето баги тера ту злоневољну кљусад, али ће му и она полипсати, како их по три дана не гледа. Подрпан је, поцепан, обосио, мастан, мучан, сав рањав од неког јада, у лицу модар, а очи му крваве и избечене као у вампира. Кад иде клецка, па му се тресе и глава и дрхте руке од пића. Иде тако по селу. па му опет даду ракије те иије овде мало онде мало док се напије, па после онако пијан врља по гробљу док се не сване или га често нађемо на гробљу где спава. — Па шта тамо чини кад оде? — Кука по сву ноћ и вуче се од једног гроба до другог. Час виче жену, час децу. Легне на женин гроб, па је зове по имену, плаче и лупа главом о плочу. Сва му глава изразбијана, све чворуге по њој. Гледао сам га ноћу једанпут тако на гробљу и слушао кад нариче и зове жену по имену, па се сажалим на њега несрећника. ♦ — Жена се не одзива. Ко ће се одазвати на мртву гробљу. Ноћ, не види се прст пред оком и само мараме и пешкири на крстачама лепршају и ветар уји кроз грање и носи суво лишће што је под јесен опало. Глас му дошао иекако чудан, као да и он у гробу виче, а грца од суза. Он узме кукати па за срце уједа како набраја, кажем ти да оплаче човек. Стане лупати о плочу главом па посрћући иде после па пада по дечијим гробовима и зове децу свако по имену. Опет се, разуме се нико не одазива и само ветар хуји кроз голо грање у шуми, а лепршају мараме на крстачама, а он грца 6д плача и луна главом по оним ладним плочама, а по некад изговориг — Прими Цале оцу, прими чедо моје, не бежи од менејј1899. Београд. Херолд#-^

ЗЛОЧИН И КАЗНА РОМАН Ф. М. ДОСТОЈЕВС^ОГА с руског Јефта УгричиК 23 — Али можда му нису таман! нримети Настасија. — Нису таман? А шта је ово? и он извади из џепа стару, окорелу, сву облеиљену засушеним блатом, исцепану Раскољњиковљеву ципелу; с овим сам ишао, па су ми по томе чудовишту и изнашли праву величину. Сав је посао савесно свршен. А што се тиче рубља ту сам се споразумео са газдарицом. Ево прво три кошуље, платнене, али с помодним горњим деловима... И тако, дакле: осамдесет копејака качкет, две рубље двадесет и пет остало одело, чини три рубље и пет копејака : рубља и педесет ципеле — зато што су још врло добре, — чини четири рубље педесет и пет копејака, и пет■ г >у-

баља све рубље, — ђутуре смо се погодили, — свега равно девет рубаља педесет и пет копејака. Четрдесет и пет копејака нреостало је у бакру, ево их, изволте их узети, — и на тај начин, Рођо, снабдевен си сада целим костимом, јер твој горњи капут, по моме мишљењу, не само што може још да служи, него, шта више, има изглед особите отмености: ето шта зиачи, кад се код Шармера поручи! Што се тиче чарапа и осталих ситница, то остављам теби самоме; остаје нам још у новцу двадесет и пет рубаља, а за Пашењку и за плаћање стана не' брини се ништа; ја сам говорио: кредит неограничен. А сад, брате, допусти, да ти рубље променимо, болест је, сигурно, сада и остала само у кошуљи... — Остави! Нећу! бранио се Раскољњиков, који је с негодовањем слушао усиљено шаљиву беседу Разумихинову о куповању одела... — То је, брате, немогуће; запгго сам ја, онда, цепао обућу! наваљивао је Разумихин. — Настасијце, не стидите се, него помозите, — ето овако! и не гледећи на противљење Раскољњиковљево, он му је ипак променио рубље. Овај зе завали на узглавље и за два три минута не проговори ни речи. „Е, баш ме дуго муче ! (( мислио је. — Од каквога је новца све ово купљено? упита најзад, гледајући у зид. — Од каквог новца? Ето га сад! Па од твога рођенога.. Данас је долазио послужитељ, од Вахрушкина, послала мамица ; зар си и то заборавио ? — Сад се сећам... рече Раскољњиков, после дуге и туробне замишљености. Разумихин се намргоди и стаде га узнемирено гледати. У то се отворише врата и уђе висок и снажан човек, који по изгледу као да је већ био у неколико познат Раскољњикову. — Зосимов! Једва једаниут! узвикну Разумихин, обрадовавши се. IV. Зосимов је био висок и дебео човек, са поднадувеним и безбојио бледим, глатко избријаним лицем, са отворено плавом, правом косом, с наочарима и са великим златним прстеном на гојном прсту, који је од дебљине изгледао као надувен. Било му је двадесет и седам година. Одевен је био у широк, кицонши, лак горњи капут, и у отворене летње панталоне, и у опште све је на њему било широко, кицошки и потпуно ново: рубље беспрекорно, а ланац на сахату иотежи. Понашање му је било тромо, покрети некако млитави и у исто време измајсторисано неусиљени; а претензије, у осталом силом прикриване, провиривале су сваки час. Сви његови познаници налазили су, да је он човек неспретан, али су говорили, да свој посао зна. — Ја сам, брате, двапут теби свраћао... Видиш, осветио се ! викну Разумихин. — Видим, видим; ну, дакле, како се сада осећамо, а? обрати се Зосимов Раскољикову, загледајући га пажљиво и седајући на диван поред његових ногу, где се одмах, у колико је то било могуће, и извали. — Још је једнако ћудљив, продужи Разумихин, — мало пре смо му мењали рубље, па само што се није заплакао. — Сасвим природно ; могли сте га пресвући и доцније, ако сам није тражио... Пулс је диваи. Глава још једиако по МЕ1ЛО боли, а? — Ја сам здрав, потпуно сам здрав! рече Раскољњиков одлучно и узбуђено, придигнувши се нанрасно на дивану и севнувши очима, али одмах оиет паде на јастуке и окрете се зиду. Зосимов га је пажљиво иосматрао. — Врло добро... све као гато треба, лено изусти овај. Да ли је што год јео ? Испричали су му и питали, гата му могу дати. — Па... све му се може дати... Чорбе, чаја... Печурака и краставаца, разуме се, не треба му давати, па и гове1)ина није потребна, и... ну, та нагато ту ваздан говорити!... Он се погледа са Разумихином.— Медецину нека остави, све нек се остави; а сутра ћу видети... Могао бих, до дугае, и данас... али, нека... — Сутра на вече ћу га извести да гаета! одлучи Разумихин: — у Јусуповљев Врт, а после ћемо ићи у в Кристалну Палату." * — Сутра га ја још не бих дирао, а у осталом... нешто мало... али, то ћемо већ видети.