Policijski glasnik

14

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 2

њена слобода била је неограничена; јер није било ни мислити да би је њена глува и готово слепа стара-мајка, — која је, у осталом, своју унуку нада све љубила и безгранично јој веровала, — могла чувати и пазити на сваком њеном кораку. Али што старамајка није опажала, то је опазила родбина онога момка, кога је девојка љубила. Така сиротица, разуме се, није била за њега, богаташа, чији се родитељи с места користише понуђеном приликом. Пре него што је љубазница своју невољу и наслутила, био је њен драган већ ожењен. Сузе су јој сада текле без престанка; њено звонко певање занеми, њено лице постаде бледо и мршаво, њени су јади били неисказани; али се оиа није тужила. Зли су језици шапутали, да се она, поред свега јада и невоље, све вшпе и више шири. * Протекоше месеци. Девојка се неко време није виђала. Најзад се опет иојави. Њен болешљив изглед, њена слабост и измршавелост падаху и нехотице у очи. »Назебла сам, па сам била болесна®, одговарала је на питања добродушних суседака. Веровало јој се није... * ...Пред њеном кућом стоји радознала гомила. Полицијски чиновници су унутра. Оборене главе, слабим гласом, да се једва чује, одговарала је девојка, да није истина, да је родила дете. На то излази пред њу бабица, дохвати је за руку и одведе је у собичак, где њена стара старамајка лежи на последњем часу. После неколико минута извуче бабица девојку; здере јој мараму с главе и објави категорички: »она је родила«. На много салетање .и питање, где је дете, шаиуће она најзад — тамо! и изкази оборене главе на двориште. Сви нођу за њом. Она показа на један угао у појати, под гомилом дрва. Копа се и нађе се — лешина. У колиби леже сада две лешине: новорођено дете и баба, која није преживела срамоту своје унуке. Девојку воде у полицију. Светина иде за њом звиждеКи и вичући. Мангупчад се баца блатом на њу. * У увелој, бледој жени на оитуженичкој клупи не може се више познати некадашња здрава и једра сеоска лепотица. Јецајући прича она свој доживљај и куне се, да се не може сетити, је ли дете било живо или мртво; — кад је себи дошла, било је мртво. Присутни лекар изјави, да је дете живо рођено, да је било способно за живот. Узрок је његовој смрти било занемарење, оскудица у нези; дете је било без помоћи остављено самовољи судбине. У осталом, не одриче, да се- мати лако могла налазити у бесвесном стању. Поротници објавише, да је оптужена крива, што је прикрила своје мртворођено дете, и суд је осуди на месец дана затвора. * Године иротекоше. Она је напустила село, и прешла у престоницу. Тамо је надничећи радила и рубље прала. Живот у влажним и загушљивим подземним просторијама рђаво је утицао на њено здравље. Кад се непрестани, оштар кашаљ није могао више издржати, она оде лекару. Овај нађе, да болује од сухе болести и саветоваше јој да се у село врати. Кад се, дакле, лето ближило и кад су иољски радови чекали на многе радене руке, крете се и она кући. Већ је била близу села; иред њом се налазила само још мала шумица, кроз коју је морала да прође, кад јој се придружи неки напити сељак и отпоче са њом разговор. Пошто није могла даље ићи, док се не одмори, седе у ладовину под једном брезом. Сељак леже поред ње у траву. Разговарали су се и он јој је причао, шта се све у селу дешавало, откад она тамо није била. На једанпут је загрли. Она врисну и успротиви се... Али се слаба, болешљива жена није могла одбранити од јаког, полупијаног човека... — Ја ћу те тужити! — рече она плачући. — Само пробај! А ко ће теби веровати? Та познају те добро. Сви памте јотп сасвим лепо, како је твоје дете нађено. Не заборави, да су се на тебе блатом бацали! Она је ћутала и нико није сазнао, шта јој је учињено...

* После неког времена она на једанпут са ужасом опази, да је опет трудна. Познавала је одлике овога стања и због тога одбеже из села опет у варош. Тек што је тамо приспела, морала је саломљена и изнемогла у болницу. После недеље дана могла је опет да устане, али пошто је била врло услужиа и скромиа, задржаше је у болници да пере и чисти. Радила је све до пред сам порођај, напрезала се и сувише, те је морала опет у постељу. Пошто је добила дете, устаде опет. И сад јој рекоше: »Кад ниси имала дете, задржали смо те; али нам сад не требаш, дете би узнемиравало болеснике. Или га дај коме или напусти с њиме овај дом. И сад је бедна, болесна жена, којој је јектика на лицу била исписана, са својим гладним дететом на руци опет остала без крова. Какав је она посао могла сада да врши? И ко би је се са дететом прихватио? Пробала је код једне познанице, да ступи као праља. — Подај дете гдегод, па онда дођи! добила је као одговор. Најзад га је хтела дати на неговање једној сељанки, али је ова тражила дванаест динара за први месец унапред. Разуме се, да би она онда једва шта више тргбала и плаћати; јер код ових хранитељка, по правилу, деца не живе дуго... Ама где да нађе и тих дванаест динара? У дому за находчад тражили су јој чак сто динара унапред. Тамо би можда могла да ступи као дојшва, али и то није игило — млеко јој је усахнуло, Са јада и бриге попи она и ону последњу пару, што је још имала. Па је онда корачала као ван себе напред, — куда, није ни сама знала... Најзад јој паде на памет, да тамо далеко, у једном сиротињском предграђу, станује нека њена познаница, која би је могла бар посаветовати. Кад је тамо стигла, не затече никога код куће. Сад је ишла речном обалом; ветар је дувао кроз њено танко, бедно одело; кашаљ је готово загушио а гладно је дете пиштало... У томе је најзад спопаде бес, и са речима; „Па пропадни, бедни црве! С( баци дете у воду... Нађоше лешину и преступница би ухапшена. Може ли се и замислити. да се оптуженој веровало, кад је тврдила, да јој је дете случајно пало у воду? Нашло се чак и сведока, који су видели, како је бацила дете у воду. Њене укочене, грозничаво зажарене очи, њена искривљена уста, модре усне, јектичаво, упорно лице, промукао глас и утврђена истина, да је при хапшењу била пијана, најзад још и њена прошлост, за коју се такође сазнало, - све је говорило противу ње. 0 олакшавним околностима није могло бити говора. — Живо дете бацити у воду! Сиротог, живог црвића!... Сви су били огорчени, — она је морала на робију!... Та то је била двогуба преступница!... Ту је злочин у поврату!... * Е, па да ли је сад, ирема Ломброзом мишљењу, оправдано: ово упропашћено, бедно створење, које је у селу вазда носило само просту катунску сукњу и лошу вунену мараму; који нису вароши није ништа боље имало; чији је једини накит био низ стаклених мерџана, који је њезин драган за грош купио и њојзи поклонио, —• уврстити међу проститутке и осудити иа казну, какву Ломброзо препоручује? Ј. Угр.

САМОУБИЦЕ (Оиу с1е Маираззап!) С ФРАНЦУСКОГ од Ј Мало који дан прође а да не члтамо у којим новинама разне и сличне следеће догађаје: „Ноћу између среде и четвртка становници куће бр. 40 у улици узнемирени су са два једно за другим пуцња? Звук је долазио од одељења у ком је М. X. становао. Врата су отворена и кирајџију нађоше окупана у својој крви држећи још револвер, са којим се убио. »М. X. имађаше око 50 година, уживаше лепе и часне дохотке и имађаше све, што треба, па да човек буде сретан. Не зна се потпуно узрок његовог неоретног свршетка."