Policijski glasnik
24
ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК
БРОЈ 3
тук и разговарала са свештеником, доспевајући само по кадшто, да му се уз посао обрати. Али сад наједанпут осу на њега готово као изван себе: — Ех, баћушка! То су само речи, празне речи! Праштати! Ето данас би дошао кући пијан, да га нису прегазили. А кошуља на њему јединица му је, сва нзношена и подерана. Он би се одмах извалио да чмава, а ја бих до зоре брчкала по води, прала бих траље његове и дечје, па затим их сушила на прозору, и ту бих чим сване, села да крпим, — ето таква је моја ноћ!... Па нашто онда ту о праштању говорити! И то сам му опростила! Дубок, ужасан кашаљ прекиде јој реч. Она се искашља у мараму и поднесе је свештенику, болно придржавајући другом руком прса. Марама је била сва крвава. Свештеник обори главу и не рече ништа. Мармеладов се налазио у последњој агонијп; он није одвајао својих очију од лица Катарине Ивановне, која се поново беше нагнула над њим. Он је све хтео као да јој нешто каже; већ је био и отпочео, с муком мичући језиком и нејасно изговарајући речи, али Катарина Ивановна, сетивши се да он хоће да је моли за опроштај, одмах му подвикне заповеднички: — 'Кути-и-и! Није потребно!... Знам шта хоћеш да кажеш!... И болесник умуче; али у истом тренутку његов поглед, лутајући, паде на врата, и он спазп Соњу. Дотле је не беше приметио, јер је стајала у куту и у сенци. — Ко је то? Ко је то? проговори он наједанпут промуклим загушеним гласом, сав узнемирен, са ужасом показујући очима на врата, где му је стајала кћи, и напрежући се да се придигне. — Лези! Лези-и-и! викну Катарина Ивановна. Али се он ванприродним напрезањем одупре на руке. Плашљиво и укочено гледао је неко време на кћер, као да је не познаје. Па никад је још није ни видео у оваком оделу. Наједанпут је сада познаде понижену, убијену, накинђурену и застиђену, како смирено очекује на ред, да се опрости са оцем, који умираше. Бескрајно страдање изражавало је лице његово. — Соњо! Кћери! Опрости! викну он и хтеде да јој пружи руку, али, изгубивши потпору, сруши се и паде с дивана управо лицем на земљу; похиташе да га подигну, положлпле га, али њега је већ нестајало. Соња слабо писну, иритрча, обгрли га. н тако у том загрљају паде у несвест. Он је умро у њеним наручјама — Мртав је! викну Катарина Ивановна, кад угледа лешину свога мужа: — па, шта сад да се ради! Чиме да га сахраним! А чиме ћу ове, ове овде чиме ћу сутра исхранити? Раскољњиков приђе Катарини Ивановној. — Катарина Ивановна, рече јој, — прошле недеље ми је ваш покојни муж испричао сав свој живот и све околности... Будите уверени, да је о вама говорио одушевљеним, уважењем Од тога вечера. кад сам дознао, како је он свима вама био одан, и како је, нарочито вас, Катарина Ивановна, поштовао и волео, не гледећи на своју несрећну слабосг, од тога смо ми и постали пријатељи... Допустите ми дакле сад... да припомогнем... да се одужим према своме покојноме пријатељу. Ево", узмите... двадесет рубаља, чини ми се, — и ако вам то може помоћи, онда...ја... једном речи, да ћу свратити, — насигурно ћу свратити... ја ћу, може бити, још сутра свратити... С Богом! (Наставиће се). Ш А Л А Кад је кварт врачарски управе града Београда, пре неки дан узео на одговор једног овд. Фијакеристу, за неисправност, он је дао овакав свој одговор. „Истина је, да ми је одело непрописно, неисправно и дотрајало, али ћу се старати да набавим друго; Фијакер ми је потпуно добар и сигуран, само треба да се лагира и да се изнутра на вратима наместе кваке и браве и да наместим Фењере. Коњи су ми доста добри; истина један ми је мало болестан, и по мало сипљив, али још може добро да вуче. Амови су истина стари, али су јаки и скоро су оправљени. Истина је, да у место једне штрањге служи конопац, но то је
било привремено, пошто је штрањга за време оних великих сметова пукла. Сат имам, али не ради; зато сам га дао сајџији на оправку. Нисам никад кажњен за ово, али као Фијакерист, кажњаван сам само неколико иута пре 3—4 године. Полиција, узев у оцену љегово признање, и „убедљиве® разлоге у одбрани, казнила га је са десет динара новчано, и забранила му је радњу док себе и Фијакер не доведе у исправно стање. » » « ♦ • П 0 Т Е Р А На железничком возу од Новог Сада до Титела, украден је 18 прошлог мсца Мартину Цимереру, златару из Панчева један куфер, у коме су биле ове златне и сребрне ствари: осам златних бразлетни са по три дијаманта, једна златна бразлетнд са опалом ограђеним дијамантом, једна златна бразлетна са смарагдом, рубином и дијамантом, једна зл. бразлетна са три апола и једиа опет са разним камењем, три мушка и два женска зл. ланца, трииаест пари златних минђуша са дијамантима, рубинима и саФирима, двадесет четири златне игле за машне, пет брилијантских прстенова, деведесет разних дијамаптских прстенова, мушких и женских, три сребрне кутије за цигарете, седамдесет и четири пара разних златних минђуша, осам златних гривии, десет златних брошева, педесет разних сребрних и два златна сата, једна златна кутија за наочаре, три златна и 24 никлена цвикера и још многе ситнице, — све увредности четири хиљаде осам стотииа седамдесет Форииата. Аустроугарски генерални консулат у Београду моли све полициске власти, да обрате најстрожу пажњу на акт Управе града Београда № 1294. Тоша Н... бив. слуга Шивојина Гавриловића, механџије из Белосаваца, среза јасеничког, округа крагујевачког, ноћу између 17 — 18 тек мсца разбио је шталу свога господара и из исте украо и одвео једну ЛЉвојинову кобилу са новим прибором за јахање. Украдена кобила длаке је вране, висока је 155 см., има 6—7 год. Крадљивац Тоша има 36 год., високог је сгаса, црномањаст. Наређује се тражење. Пронађеног крадљивца са иокрађом треба спровести начелнику среза јасеничког с позивом на Бр. 567, или Управи града Београда на Бр. 1243. Алекса ТодорокиК, калФа опанчароки, родом из Крушевца, решењем начелства округа крушевачког од 13. октобра прошле год. Бр. 10839., стављен је под кривичну истрагу и у притвор због новреде тела. Не зна се, где се Алекса сада налази, па с тога поменуто начелство моли све полициске власти, да .га у својпм домашајима жнво нотраже, и пронађеног њему стражарно спроведу. Акт Упр. града Београда Бр. 1318. Ђорђе — Ђока Јовановић, обућар из Паланке, родом из Неузине у Ванату, пошто је овде пзвршио једно злочнно дело, он је при хватању испред спроводпика иезнано где побегао. Ђоки је око 36 год., омален, у ошнте црномањаст, лица широког, бркова средњих, у оделу црном, половном цивилном, па ногама носи иоловне чизме, а на глави полован, мекан, црн шешир. Начелник среза јасеничког, окр. подунавског, Бр. 877. моли све полицијске власти, да овога кривца потраже и пронађеног њему под јаком стражом спроведу. Тихомир Величковић, бив. практикант, решењем среза, студеничког од 31. ир. мес. Бр. 1461., стављен је иод кривичну истрагу и у притвор због злоупотребе у званпчној дужности. Не зна се, где се Величковић сада налази па с тога поменути срески начелник моли све полицијске власти, да га у својим домашајима потраже и пронађеног њему стражарно спроведу. Акт Управе града Београда Бр. 1039.
ТРАЖЕ 0 Е Михаила ЛазаревиКа^ бив. контролора дувана у Крагујевцу тражи крагујевачки првостепени суд актом Бр. 12840. Пронађеног треба стражарно спровести поменутом суду, или Уирави града Београда с позивом на Бр. 951. Тијосава Станишића^ кал®у пекарског, родом из Босне, тражи начелство округа ужичког актом Бр. 16678. Пронађеног треба стражарно спровести поменутом начелству, или Упр. града Београда с позивом на Бр. 1315.
ШТАМПА КРАЉ. СРП. ДРЖАВНА ШТАМПАРИЈА
ОДГОВОРНИ УРЕДНИК Н. ДИМИТРИЈЕВИЋ