Policijski glasnik

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСИИК

На овај рад ми смо и били раније решени, али нас је у том нотпомогла и књижица »Пред Судом и Законом", коју је прошле године штампао наш вредт-ти свештеник правде, уважени г. Марко Стојановић, адвокат и вице-гувернер Народне Банке, који је, са нрекором нашем судству, поменуо и ову парницу, о којој је овде реч, но који се прекор не тиче писца ових редака, јер, и ако је он по свом тадањем положају узимао учешћа при расправљању иарнице, при свима одлукама у којима је учествовао, остајао је у мањини са својим мишљењем. На Богојављеље 1900. Београд. Др. Ж. Петровић -—.——. ♦ .0УД0КЕ БЕОТИ Нема дела преваре, а ни другог кажњивог деда, у томе : кад неко представља, дазна где има закопаног блага (сокровишта), па иа рачун копања истог узима новац од појединаца, а у ствари ие чини никакав покушај у том правцу. Кварт савамалски тужбом својом од 29. новембра 1899. год. №-9.480. оптужио је првостепеном суду за град Београд Ђорђа Николића — КочиКа, родом из Модрича, у Босни, као главног кривца, и као његовог саучесника његову љубазницу Паву — Јованку Петровић, за два дела преваре, која се састоје у томе: Т. Што је, упознав се са Ђорђем ПавловиКем, тежаком из Белог Поља, среза посавског, окр. ваљевског, Кочић њему представио, да он зна где има закопаног блага, ио да га он сам не може извадити, јер му је пре свега. потребно за то још које лице, а сем тога потребан му је и новац, да купи неку машину, којом би ископао благо. Да би га што више уверио у своје тврђење, он му је износио и чЦтао неки тестаменат некога Андреје фон Лазара, потомка Мнлоша Обилића, неке планове римских остава на Балканском Полуострву и једно писмо од извесне особе врло уважене и врло високог положаја. И кад је овај — ПавловиК — као прост и сујеверан човек поверовао у то, он му је одговорио, да га прпма у своје друштво, и почео му одмах измамљивати новац на рачун куповине речене машине. И на тај начин Кочић је измамио од Павловића у више прилика суму од преко 625 динара до момента када је овај увидио, да га Кочић вара. II. Што је Кочић на овај исти начин измамио од Николе Јевгића, стругара са Уба, суму од 250 динара. Суд, налазећи да у овим Јзадљама Кочићевим има свију карактерних знакова за дело преваре, које је предвиђено у §. 251., а казни се по §. 252. Крив. Зак., својим решењем од 30. новембра 1899. год. № 26.112., а са разлога у исгом изнетих, ставио је Кочића за оба дела под суд и у притвор, а тако исто и његову саучесницу у првом делу Паву. Но по жалбама оптужених Касациони Суд у своме I одељењу, решењем од 3. децембра 1899. год. № 9961., поништио је иоменуто решење првостепеног суда оваквим примедбама: „По §. 251. Крив. Зак. један је од карактерних знакова дела преваре и тај, да је кривац другога оштетио. У овоме случају приватни тужиоци су давали новац онтуженоме у томе циљу, како би овај могао купити машину за вађење закопаног блага и до овога што пре доћи, дакле, они су, имајући у виду и своју корист, давалн новац да оптужени уради нешто, што се има сматрати као немогућно. А како овакав уговор тужиоца са оптуженим, који има за предмет оно што је немогућно, не може према. §. 722. у вези са §. 538. Грађ. Зак. засновати приватноправну обвезу оптуженога, већ шта више новац, који је он као еквиваленат примио по закону пропада тужиоцима и ови га не могу натраг искати, то онда овде и нема оштећења тужилаца какво се код дела преваре тражи, и зато ово дело и не стоји; ово у толико пре, што се у нашем народу још држи предање о закопаном благу, а, с погледом на хартије, нађене претресом стана оптуженога Ђорђа, које се на закопано благо односе, није ислеђењем иесумњиво констатовано, да је тражење закопаног блага од стране оптуженог само начин, којим ће друге заводити и новац им узимати, а да оно не потиче из уверења његовог да блага има и да га треба тражити.«

Првостепени суд није ове иримедбе Касац. Суда усвојио, већ је 7. децембра 1899. год. № 26.633. дао ове противразлоге: »Суд налази, да су по овом оптужењу испуњени сви услови, који се за дело преваре по §. 251. Крив. Зак. траже, па и штета приватних тужилаца. Приватни тужиоци у овом случају дајући свој новац оптуженоме Ђорђу у циљу, да овај купи машину за вађење закопанога блага и до овога што пре дође, нису давали новац да оптужени уради нешто што се има сматрати као сасвим немогуће. Да се заиста овако има узети најбољи су доказ наређења из §. §. 249., 250., 251., 252 и 253. Грађ. Законика, у којима се предвиђа како ће се разделити нађеио сокровиште (закопано благо); дакле, да је ово немогуће, законодавац не би и у Закону регулисавао извесие односе о закопаном благу Нрема томе уговор тужиоца са оптуженим Ђорђем по §. §. 538. и 722. Грађ. Зак. може засноватн приватноправну обвезу. Из представке приватних тужилаца, а и признања оптуженога 'Борђа, види се јасно: да је тражење закопаног блага од стране оптуженога само начин, на који је друге заводио и новац им узимао, јер је он непрестано тражио новаца за куповање машине, којом би благо копао, а није никад иазначавао место где га има, нити је ма и којом својом видљивом радњом покушавао, да га сам тражи, а нарочито пре него што је отпочео од других новац на овај циљ> узимати, нити је са узетим новцем шта иредузимао, да благо тражи, из чега'би се могло извести уверење оптуженога Ђорђа да блага заиста има, и да га треба тражити. Све његове радње тврде превару, да на овај начин друге штети, а себе издржава, ношто ни с које друге стране издржавања није имао. к Но општа седница Касационог Суда донела је овоју одлуку од 9. децембра 1899. год. № 10.153., којом је одржала у снази примедбе свога I. одељења, а нашла да не стоје противразлози суда првостепеног.

Напомиње се читаоцима, да је слика овога Ђорђа Кочића донета у броју 42. »Полициског Гласника® од прошле године, и опширнијп опис његових радова на »копању блага«, а под насловом д Благо Цара Лазара." Саопштио В.

0ПА0АН ДРУГ ^ривичма приповетЈ ^а Б. К. М. (наставак) Вадећи ово из Иетрова џепа, он окрвави мало рукав од кошуље... Затим поведе коња до „Милетиног поља". Ту сиђе са друма до обале савске. Ухвати Петра за ноге, свуче га с кола на земљу и одвуче до обале. Одаиде га гурну доле у воду. Вода пљусну. Сиђе и сам у реку те запра окрвављени рукав од кошуље а баци у реку и пиштољ. После се попе опет на обалу. Испреже коња, узјаха га, и у највећем трку оде назад, откуда беху дошли. Дошав у близину Дебрца скиде се с коња и овога најури у потес сеоски. Он се упути механи. Кад је дошао у Дебрц, било је два сахата носле пола но*»и. Он се спусти на клупу испред механе,. и ту остаде седећи докле се одморио и прибрао. А у саму зору залупа јако у механска врата. Момак, који је спавао у механи, пробуди се, устаде и отвори му. — Шта је? рече. — Ништа, одговори Марко. Како то спаваш као прангија? Дошао сам још синоћ у 10 сати. Лупао сам, лунао, врата да разбијем, али ти се не будиш. Морао сам спавати пред механом на клупи на сам озебао... Дај ми један рум. Момак му донесе рум.