Policijski glasnik

108

110.1 III ШЛСкН ГЛАСНИК

ВРОЈ 14

Оно ноћње нривиђење моје није ништа друго иего ресултат мојих сопствених размишљања о овоме догађају, и као што се види, то ме је на прави пут извело.

НОЂ У ОЧИ У0КР0А припов. од Вл. 1^оро < ленј ^ а превео Ор. Ј. РИСТИ! Велика је субота хиљаду осам-стотина осамдесет и још некога лета Господња. Вече се већ одавно спустило — својим нечујним крилима над Божији свет. Земља се преко дана угрејала, а сад је, ето, притискао хладни, пролетњи мраз, па ти се чисто чини — као да дише. Над њоме се у висини стали купити бледи облачићи, па се дрхћући, испромешали са оним злаћаним звездама по високоме небу баш као да се и они веселе и радују великој пролетњој слави... Светом се разасула света тишина. Мала губернијска варошица II. чека да се са саборне цркве разлије први звук звона. А варош није спавала. Под влажним покровом онога сумрака, у мркој сени замрлих и празних улица, као да је све некако одисало — светим очекивањем. Само по каткад пројури који задоцњени раденик, славећи Господа, што га велики празник није затекао над каквим тешким послом, пројури у трку какав племић, и опет тишина... Варош се ућутала, па јој само по расветљершм прозорима од кућа можеш да видиш — да живи. Над целим човечанством као да се осећао невидовни дах великога ускрснућа, дах мира и обновљене љубави... Месец још није скочио, и варошица лежаше у широкој сени, што је бацаше силна тврђа са овисокога брега. Чудне, одрезане и строге црте те огромне кућерине као да су се оцртале на позлаћеном небесном плаветнилу. Тамна се врата сваки час отвараху зијајући тамо у мраку засењеие стене, а по угловима се засекле у небо својим оштрим врховпма оне четири високе куле. Ал, ево се наједанпут сурва са високе саборне цркве први... други... трећи весели звук. У часу одјекну са свију страна тутњава звона и звуци се њихови лију бурном, особитом хармонијом — мислиш л,уљкају се и свијају у коло тамо високо иод звездама. И из мрачне кућерине, што је засењивала варошицу, као да си могао начути промукли, слаби клепет некаког звонцета што се јадно дизало у етерске висине за оним ноћним, силним и свечаним акордима. Звоњава умукну... звуци се растапаху ваздухом, док се не изгубише и ноћна се тишина опет разастре светом. Дуго се још разлегао сумраком замршени, издишући дрхтај невидне јеке... По кућама погасили светлост; по црквама се зажарила окна. Земља као да је ове "године оиет готова, да прогласи целом свету стару лозинку победе — мира, љубави и братства...

* # * У тамним вратима мрке тврђе шкриину кључаница. Пола вбда изиђе, лупкајући оружјем, да смени ноћну стражу. Обилазили су од угла до угла застајкујући пред појединим шиљбоцима. Из тамне њихове гомиле одвајала се одмереним кораком увек по једна Фигура, а пређашњи шиљбок опет као да је тонуо у њиховој неопредељеној, црној чети... За тим пођу даље, да обиђу сву високу тамницу. На западну страну дође на смену млад регрут; из његових се црта још није била изгубила она сеоска незграпност. На лицу си могао разабрати бојазан, која се види код свакога кад први пут ступа на страл^у, за коју мора да одговара. Он се окрену лицем к зиду, удари пушком о раме, пође два корака, учини полукруг и стаде до пређашњег стражара. Овај се мало пригну па поче тоном наученог папагаја: —■ Од ћошка до ћошка... пазити и не спавати и не дремати! — Млади га је војник тако, тако поболшим лицем слушао, а у сељачком му, простом оку задрхта нешто као страх, бол, — шта ли? — Разумеш ? — упита каплар. — Разумем; — пазићу.

— Па гледај —-! поче онај опет строго, а онда ће као мекшим гласом да настави: — Та, не бој се, Фађејеве! За Вога ваљда ниси баба... А и чега би се бојао? Вамнира и вештица ваљда? — Ко? Зар ја? — наивно ће Фађејев, а онда продулш замишљено: — Ал некако ми, знате, некако ми опет као смешно око срца.... При овом простодушном, детињем признању ударише другови у смеј. — Е, брате, што тијесељак! презирно ће му »старији«, а онда оштро заповеди војницима: — На лево ра-ме, марш! И они одоше. Неколико су се тренутака још чули њихови одмерени кораци, а онда наста тишина. Млади шиљбок узе пушку на раме, па стаде мерити горе — доле уза зид... * * * Иза последњега ударца црквених звона наста у тамници као неко комешање. Мрачна и туробна тамнична ноћ већ одавно није видела толикога лсивота. Баш као да је света благовест донела и весели глас о слободи : поцрнела се враташца малих ћелија стадоше отварати једна за другим. Људи у суром оделу са. оним кобним ишараним дроњцима пролажаху ходником у дугим редовима дваи дваи улажаху у осветљену тамничку цркву. Долазише и с лева и с десна; улазили су степеницама у кућу Болшју. Међу јасним топотом чујеш само како мало — мало па кврцне о што год по која стражарска пушка или звекну окови и ланци са тешких ногу робијашких... Тамна гомила уђе у широку цркву и нестаде је у препратама решетком ограђеним. И по црквеним окнима могао си да опазиш дебеле гвоздене решетке. — Тамница као да је опустила. Само су се у оне четири куле по угловима, у округлим, чв^рс^го затвореним ћелијама мотала четири тешка заточеника. Сваким часом би притиснули ухо на кључаоницу да чују бар који звук веселога певања, што им је као милостиво долетао од цркве... II још је један болник остао лежећи у великој општој соби. — Надзорник, коме одмах јавише да се један изненада разболео, дође баш, кад су остале робијаше водили у цркву, сагну се к болеснику, загледа му се у очи, што су гореле чудним блеском и што су се онако тупо упрле у празни простор... — Иванове ! Слушај Иванове ? — поче надзорник. Робијаш није ни макнуо; само нешто неразумљиво промумла, глас му је био промукао, а упаљене усне као да су се једва отварале. — Сутра ћеш у болницу! — нареди надзорник, па изађе, оставив пред вратима једнога стражара. Још један пут погледа на болесника, што је лежао у ватри и заклима главом: — Не ћеш дуго, вуцибатино! Одзвонило ти је, не помансе ? — И кад је видео, да ту нема више никаква носла оде у цркву, стаде поред затворених врата и поче метанисати. У празној се соби кад кад зачуо по који хропот неразумљивога говора болесникова. Био је то човек ср'едњих година. висок и јак. Бунцао је, сећајући се недавне своје прошлости, а лицем се иросуо израз тешке туге и патње надземаљске. Усуд се баш ругао јадноме несрећнику. Прошао је хиљаду врста, млатио се по сибирским пустарама, пустим оним кланцима, препатио толико јада и невоље, а срце му све гинуло и венуло за — далеким родним крајем... И само га једиа нада и жеља подрл^авала: »да му је, да се нађе међу својима... месец, или ма само недељу дана, а онда, — а онда макар и опет морао проћи овом хиљадом врста...!® А, гле, он још седи у овој тамници, далеко — далеко од очевога крова! —- — Његово тихо бунцање престаде... Очи му се раширише; дах му постаде правилнији... угрејаном главом стану му се ројити утешније мисли. — —- Иустара шуми... Њему је познат тај шум тај једнолики, весели, слободни шум. — Ои зна да разликује говор шумин, глас свакога дрвета... охола оморика бруји тамо високо — високо својом густом, тамном зелени; танкејелешапућу размаженим гласом, али им је свака реч изразита; топола се раздрхтала и узрастрептала својим меким листићима... Слободна птичица певуца, горска бујица жубори, скакућући по креме-