Policijski glasnik

158

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 20

њега примене прописи § 55 и 56. каз. зак. Петронија је, према овоме, истражна власт оптужила и спровела суду. Оптужила га је за то, што је 8 септембра 1894 године нехотично из пипгтоља убио Велимира Ђорђевића, те тиме створио себи кривицу кажњиву по § 158 крив. зак. На претресу отац убијенога изјавио је, да не тражи да се оптужени казни, пошто је ово дело учинио као неразумно и нејако дете, па му за то, а и као рођаку, никакве трошкове не тражи, јер »што је учинио, нек му је Богом просто. он ми мога Велимира више не поврати, па да ми даде хиљаде.® Државни тужилац тражио је, по дужности, казну над оптуженим Петронијем. Бранилац оптуженог молио је суд, да оптуженог Петроиија сваке казне ослободи, јер је ово дело извршпо без разбора, и не имајући на уму последице истог. Оптужени Петроније , на питање суда — одговорио је: „ја призиајем да сам га убио, али нисам »ћао«, молим суд да ми опрости, нећу више никада да погрегпим." И суд, пошто је све Формалности на претресу извршио, доиео је иресуду: Да се оптужени Петроније Ђорђевић, за ово нехотично и без разбора учињено убиство, ослободи казне. Но ио жалби државпог тужиоца Касациони Суд нађе, да ова не одговара вакону са ових разлога: »Кад оптужени 11етроније има 15 година , и кад је суд нашао, да је оптужени Петроније ово дело извршио без разбора, онда је погрешпо, што је иоменутом пресудом оптуженог Петронија ослободио казне, већ је требао сходно § 55. каз. зак, да га иреда родитељимак, да га они казне ." Према овоме, првостепени суд изрече нову пресуду, која гласи: »Да се оптужени Петроније, не казни никаквом казном, веК да се иреда родитељима да га они казне.« Председншс је, саопштавајући п]>есуду оптужепом, напоменуо, да пази шта ради, и да ииштољ не узима више у руке, јер се са оружјем не треба шалити. А птта је могао оцу оптуженог казати, како је могао њему примедбе вишег суда објаснити, како је могао смисао истих протумачити? Никако друкче него, ако би му казао: 8 Одведите тог малог несрећника Петронија, који је убио свога друга, одведите га гграво кући, па га добро избите, а уз то му добро очитајте, и. кад то учините, онда сте задовољили и закон и правду" !! Или, је могао, саопштавајући ову пресуду, да нареди родитељима, да зовну сву децу из околних села, па да онда казне оптуженог Петронија, да га истуку, и саопште свој сељачкој деци, зашто га туку С( !! Овако би се једино имао да разуме законски пронис § 55 и 56. каз. зак. а и смисао изречене пресуде, кад нема таквих завода и устаиова, где би се малолетни и нејаки Петроније и сви остали њему слични поправљали.

* * * Наш казнени закон у §§ 55 и 56. каже овако: „Деца, која немају пуних 12 тодииа, пеће се осуђивати за злочинства и преступљења, која би учинила, пего ће се дати родитељима нли туторима, да их они казне". По § 55. поступиће се и онда, кад имају пуних 12 година, а још неби навршили шеснаесту годину, а доказало би се, да су без разбора учинили злочинство или преступљење. Ако ли они и без разбора, али из рђаве навике учине злочинство или преступљење, оида ће се дати, где буде одређено, (?!!) да се иоирављају (!) н на том поправљању могу остати највипте до осамнаесте годипе". 'Гако закоп вели. А сигурно и они ЛЈуди, који су га правили, надали су се, да ће се, сгупањем у живот истог, од стране државе иодићи и створити такве зграде и установе, у којима ће се горњи законски прописи иотпуно примењивати, а учиниоци кривичних дела,,— малолетници и деца — иоирављати и одвраћати од чињења законом забрањених и кажњивих дела ; јер у добу, кад готово све модерне државе троше милијуне на подизање оваквих завода за понравку „зликоваца" који без разбора чиие крив, дела, — мн и данас да изричемо пресуде и предајемо родитељима оваке малолетнике, као што је Петроније, да их они казне и батинају, — значи витпе но да и сама власт даје имиулса чињењу оваквих дела, а уједно да су и законскн прописи илузорни, јер се не врше онако и на онај начин, како је то сам законодавац замиптљао".

Одавно је утврђено начело, које се данас поштује код свију држава, »да ће казна онда имати свог дејства, ако се она у нарочито зато одређеиим зградама извршије, а све промене и реФорме које се чине на казненом законику и кривичном поступку, само ће онда имати доброг дејства, ако се обрати највећа пажња на нодизање и уређење казнених завода, па било то за одрасле који разумно чине критшчна дела, или за децу која са разбором или без разбора извршују криминале"-. Па и ми не треба да изостајемо у том погледу иза осталих модерних држава, јер би онда значило, да ми нисмо у стању, да ступимо у коло заједно за њима; а како тек и онда изгледа Србија, кад се на конгресу за реформу казнених завода, пред целим образовановим светом констатује, да му још имамо казамате, и да иресуђујемо да се деца дају родитељима да их они батинају / а , Криминал кочи иапредак у држави, а и овака установа модерних, »татвоп с1е соггесИоп", за »децу без разбора", јесте од главпих за сузбијање криминала.

МЕЂУ УБИЦАМА*) Андрија ИвановиБ. Пануујев I. Му}т^ и ЈК е н а. — Нећеш ли чаја, душо моја? Да ти донесем. — Прво седи, срце моје, ма за часак. Овај и сличап разговор чујем кроз зид од моје собе сваки дап и 1то сто пута. Моје газде муж и жена су, осуђени на каторчу, т. ј. на робију. Он — Отело, у иеком смислу славан муж, јунак из романа. Жртва му беше љубазница једнога Турчина, којега су Руси заробили. Ои је од своје воље био узео на себе улогу љубавнога гласоноше и посредника. При овом зближењу пробуди се узајамна љубав у Руса и Рускиње и они се венчаше. А остављени Турчин врати се у свој завичај но свршеном рату. Шест срећних година преживеше заједно ови двоје и четири здрава детета трљаше се по кући. Онда тек уједанпут нетпто га сна1)е и без оклевања мораде он да се томе повинује. Успомена њене прошлости павали на њ уједаннут, а са њом и помама љубоморе. Онај -Турчин, који је некада владао њеним срцем и онда њему уступио своје место, издиже се из прошлости и стаде између њих — права авет ! Помисао, да је некада била некога другога, да је том другоме била поклонила своју љубав, поче га непрестано мучити. Његову болеспу Фантазију кињаше тешка мучиа сумња. Сумља, да она онога другога још увек љуби, да опа само иа онога мислтт код сваке нежности, коју указује сво.м мужу. Па докона, да том страшиом душевном драмату учиии тиме крај, што ће да казни опу, која је скривила. Веже своју жену за кревет п стане је неуморно бичевати. У својој бескрајиој дуптеииој муци уживао јо у њеним мукама.. Ово мучење чрајаше више сати... А она му љубљатие руке... и љубећи му руке, умрла је. Је ли јој љубав према њему била толика, да је за његов крвнички иоступак имала само захвалност? Или јој је код свих својих мука жао било гледати помамнога човека ? Њега осудише на вековечиту робију; али потито се био добро влчдао, то му казну еман.ише и осташе му само још четири године. Садашња његова жена остала је удова »својом кривицом", као и он. И њеио суђење дало је у своје време повода многом говору. Пекадашња глумица будући, она је својега мужа, једнога гтуковннка, уз помоћ својега кућевнога пријатеља убила и ле-

*) Ове црте узете су са ооуђених робнјаша у робијашкој кодонији на ос.трву Сахалпну у 'Гнхом Окејану.