Policijski glasnik

184

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 23

а Г1ауи упорно тт.рђаше да више никог не зна осим Миљка, о коме не беше ни трага ни гласа.

на стражи, Миљко је држао врата и куражио, а Миладин и Танасије у кући везивали, злостављали и изнуђавали новац, са којим су се јадне жртве тешко растајале, јер то им беше њихова крвава мука зарађена иреко целе године. Кад су муке додијале дадоше им све шта су имали и они им однесоше 1448 динара. Овај догађај ми смо још у новембру саопштили својим читаоцима, на овом месту. Одмах по свршеном делу, Миљко, Миладин, Танасије и Радоје растану се са Аћимом, пошто му платише његов в труд к , на, пређу преко Колубаре у Тамнаву. Тамо у путу поделе »ћар <( , само што је Миљко за себе и за Пауна задржао већи део. Жртве овог злочина виделе су само Миладина и Танасија, сасвим непозната лица, и изгледаше, да ће овај догађај тама да покрије. Ма да никаквих трагова не бејаше, полиција је живо радила, јер су за њу интересни случаји баш ови, где трагова нема и где треба да се огледа њена делателност. Миљко и Миладин растану се на Убу, па Миљко одатле оде са својим побратимом Срећком Максимовићем из Докмира, код овога у госте. Срећко је за убиство брата био осуђен 1889. год. на смрт, па му та казна замењена са. 20 год. робије и он је 1898. год. већ био код куће. Са Миљком се на робији побратимио. Дакле, ово је одиста било »лепо друштво" које је могао склопити само стари виртуоз — лупеж Паун. • После дренског догађаја, на неколико дана, скупе се : Миљко, Миладин, Танасије, Радоје и Срећко у забрану Давидовића, у Гвозденовићу, да се споразуму о новом послу, али Миљко, услед страха, што је Паун већ затворен, поквари тај посао и затражи од побратима свој новац, који му је дао на чување, па да иде кући, у окр. ужички. Али ту су сада биле јаде за побратиме, јер се побратиму Срећку паре не дају. Срећко се одваја од Миљка и шапуће са осталим: »видите ли ви ову лопужу, где ме напада за неке паре и ја ћу због њега да страдам, а и ви сте пропали, јер је Паун Миљка одао, а вас не зна. Док Миљко падне власти одосте и ви под лед. (< Друштво потпуно одобри разлоге Срећкове као сасвим умесне. Договор њихов одмах се привео у дело : Миљко је млатиут неколико пута револвером у главу, па онда ножем заклан као јагње. Одатле га одвуку и баце у јаругу, у један трњак, и побратим се раста са побратимом не са сузом већ са осмехом пуним задовољства. Извиђајем после неколико дана, констатовало се, да је нађен неки непознат Ужичанин заклат и акта остављена у архиву. Друштво се разишло својим кућама. Миљка више нема,

* ^ * Влагодарећи ревносном раду подиције, зликовци су похватани и у своје време спроведени на осуду, првостепеном суду округа београдског. На дан 1. овог мес. бпо је претрес окривљенима, који је заинтересовао велики број грађана београдских. Тога дана осуђени су И то: Миладин Илић из Трнаве, Танасије Лукић и Радоје Спасојевић из Беле Реке, на смрт; Паун Ђокић из Лукавице на 20 година робије у тешком окову, а Аћим Марковић из Лукавице и Срећко Маленовић из Докмира, нуштени су као невини. Док пресуда пређе кроз више судове и постане извршном, вратићемо се на ову ствар, јер је и горњи опис описан пре изречене пресуде код првостепеног суда.

СКРЕЂЕ СЕ ПАЖЊА. Александар Н. сајџија. Још новембра месеца прошле године, ово је лице тражено преко нашег листа расписом начелника среза космајског, (Бр. 15761.) за то, што је на варалички начин покупило џепне сатове у вароши Младеновцу од више њих, под погодбом да их као мајстор од тога заната оправи, па у место тога, оно је некуда заједно са покупљеним сатовима побегло. Људи, који су с овом индивидуом долазилиу додир запамтили су да му је име Александар, (ако и ово није лажно) али презиме његово нити су знали ни чули, с тога му је у распису дато име: Александар Н. — По једној достави, овај је Александар хрватске народности, има мајку у Загребу, код које је као и отишао после извршене преваре и бегства. По другој достави Александар је опет прешао амо код нас у Србију. У цељи, да се овај кривац за већ учињено дело казни, а и да се спречи, да не би опет подобне преваре у другом ком крају наше отаџбине учинио, ми му доносимо ову слику и скрећемо пажњу свима полицијским и општинским властима, да за његов проналазак учине што треба. (Бр. 28246|99 Упр. града Београда).

ТРАЖИ С Е Миливоје син Милице Богданове из Београда, који је био као берберски ученик код Андреје берберина на Зереку, 8. ов. мес. отумарао је незнано где. Миливоје има 13 год. стаса повисоког, сувоњав, косе смеђе, носа великог; од одела има црни капут и панталоне од сегелтуха, на глави шешир, а на ногама ципеле. 0 проналаску Миливојевом треба извесгити Управу града Боеграда, с позивом на Бр. 10960.

/

/

* Ш-:-. . Ш/

ОДГОВОРНИ УРЕДНИК н. ЛИМИТРИЈЕВИЂ - ТЕЛЕФОН БР. 296.