Policijski glasnik

БРОЈ 27

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

215

— Ох, не, не, не! Соња се несвесно маши за обе његове руке, као да га иита да ли заиста неће умрети. — Али боље је да умре. — Не, није боље, није боље, никако није боље ! уплашено и несвесно понављаше она. — А деца? Где ћете њих, ако их не узмете сами? — Ох, ја већ и не знам! узвикну Соња готово у очајању и ухвати се за главу. Види се да је та мисао много и много пута већ у њој радила, а он је сад само опет усплашио ту исту мисао. — Па, ако ви још за живота Катарине Ивановне се разболите, па вас пренесу у болницу, е, шта ће онда бити? немилостиво наставља он. — Ах, шта говорите, шта говорите! То већ не може ни бити! Соњино лице нагрди самртни страх. — Како не може ни бити? настави Раскољњиков с опорим осмехом. — Да ви нисте осигурани? Па шта ће онда с њима да буде? Сви ће заједно на улицу, она ће кашљати и молити, и негде о зид главом лупати, као данас, а деца ће плакати... Тамо ће пасти, одвешће је у одељење, у болницу. умреће, а деца... — Ох, не!... То Бог неће дати! отме се, напослетку, из Соњиних стешњених груди. Она слушаше, гледаше га молећи, и склапајући руке у немој молби, као да од њега све зависи. Раскољњиков устане и пође ходати по соби. Прође неко време. Соња стајаше спуштених руку и оборене главе, у страшној тузи. — А зар се не може чувати и штедети бела пара за црне дане? упита он ставши одједном иснред ње. — Не, шану Соња. — Разуме се, не! А је ли се огледало ? дода он готово с подсмехом. — Огледала сам. •—■ И прекинуло се, покварило се! Да, дабогме, разуме се! Нашто и питати. И опет нође по соби. Прође још неко време. — Не добивате ли то сваки дан? Соња се још више збуни, а руменило јој опет удари у лице. — Не, прошапуће са мученичким напрезањем. — И с Полечком ће извесно то исто бити, рече он одједном. — Не! Не! Не може бити, не! јасно узвикну Соња, као очајница, као да су је ножем ранили. — Бог, Бог неће допустити такву несрећу и страхоту! — А друге допушта. — Не, не! Њу ће Бог да заштити, Бог! понављаше, не знајући за се. — Да, а Бога можда нема, с неком чак и злурадошћу одговори Раскољњиков, засмеја се и погледа је. Соњино се лице наједаниут страшно промени: нападе га дрхтавица, грчеви. С пеисказаним прекором погледа га, хтеде нешто да каже, али не могаше ништа изговорити, него само се умах горко заплаче, нокривши лице рукама. — Ви кажете да се Катарини Ивановној памет помућује, а оно се вама памет помућује, проговори он после неколико времена. Прође пет минута. Он једнако и1)аше горе, доле, ћути, не гледа је. Напослетку јој ириђе; очи му севаху. Обема рукама узме је за рамена па јој се право загледа у уплакано лице. Поглед му беше сух, запаљен, оштар, усне му силно дрхтаху... Намах се брзо саже, па, клекнувши, пољуби јој ногу. Соња се у ужасу одмаче од њега као од полудела човека. И доиста гледао је сасвим као луд. •— Шта ви то чините ? клањате се мени као светињи! промрмља она побледивши, и срце је намах заболе. Он одмах устаде. — Не клањам се ја теби као светињи, него се клањам свему страдању и патњама човечјим. некако дивљачно рече он па оде прозору. — Слушај, дода вративши се опет, — јуче сам једноме

увредљивцу рекао да не вреди ни твог малог прста... и да сам ја мојој сестри данас учинио част посадивши је с тобом упоредо. — Ах, што сте им то казали? Па пред њом? узвикну Соња иреплашено. Са мном упоредо! Част! Та, ја сам, ето... нечасна... Ах, што сте то казали! — Нисам ја то рекао за те због нечасти и погрешке, него због велике патње твоје. А да си ти велика грешница, то је тако, дода он усхићено. — А што је најгоре ти си грешница по томе, што си се узалуд умртвила и одала. Па да је бар само та страхоба! Да није бар те страхобе, што ти живиш у овоме блату, које ти тако мрзиш, и у исто доба сама знаш (треба само погледати па да се види), да тиме нећеш никоме помоћи, нити да ћеш икога од чега спасти! Па онда реци ми бар, настави он готово занет, — откуда у теби и таква бестидност, нечасност, и нискост упоредо са другим супротним и светим осећањима? Та правије би било, хиљаду пута правије и наметније стрмоглавити се у воду и одмах свршити! — А с њима шта да буде? једва упита Соња, погледавши га мученички, али уједно и као не зачудивши се таквом његовом предлогу. Раскољњиков је чудновато погледа. Све је прочитао у самом погледу њену. Мора битидаје одиста и она сама на то помишљала. Може бити да је много пута и озбиљно, у очајању, размишљала како да одједном сврши за увек, и то размишљала толико озбиљно, да се сад готово није ни зачудила његовом предлогу. Шта више није опазила ни суровост његових речи (смисао његових прекора и особитог погледа његова на њену нечасност такође није опазила, — и он је то видео). Али он је потпуно појмио до каквог ужасног бола је њу раздирала, и то већ одавно, помисао на њен положај нечастан и стидан. Па онда шта, шта би то могло, мишљаше он, још и до данас да је зауставља у одлуци да сврши једанпут са собом? И тек је сад појмио потпуно шта су за њу значили они јадни, мали сирочићи, и она жалосна полулуда Катарина Ивановна са својом јектиком и лупањем главе о зид. Али ипак, при свем том, њему је било јасно, да Соња са својим карактером и својим ипак образовањем, које је добила, ни у ком случају не би могла тако да остане. Ипак се питао: како и зашто је могла и сувише дуго да остане у таком положају, и да не полуди, ако није имала снаге да се удави? Свакако, он је схваћао да је положај Соњин појава случајна у друштву, премда, по несрећи, никако усамљена и искључива. Али баш та случајност, оно нешто образовања, и сав пређашњи живот њен могли би, чини се, одмах да је убију на првом јој кораку по томе гнусну путу. Па шта је њу држало? Да није чак поквареност? Сва та нечасност и стид, очевидно, дотаче се ње само механички ; прва поквареност ни за једну кап није продрла у њено срце: он то види: она је пред њим као отворена књига... »Њој стоје три пута, мисли он, — да се баци у канал, да доспе у дом за умно болесне, или... или, наиослетку, да се преда разврату, који ум залуђује а срце скамењује®. Ово последње беше му најгнусније, али он је већ био скептик, он беше млад, отуђен од својих и, мора бити, крут, па с тога и није могао веровати да је последњи израз, поквареност, највероватнији. (Наставиће ое). ИЗ ОТРАНОГ ОБЕТА Препредепа крадљивица. — Меланија Гурдон, девојка од својих 24 година, дуго је година служила у једној угледној радњи у Паризу, као продавачица робе. Подуже је времена, од како је позвано више особље у тој радњи приметило, да извесних артикала нестаје из радње и трудили су се да правоме кривцу уђу у траг. Најпосле се докаже, да је сву ту крађу вршила поменута Меланија, са неколико својих саучесника. Пре неколико дана полицији пође за руком, те похвата све саучеснике Меланијине, који почеше признавати дело, само Меланију не беше лако ухватити. ПреФекат полиције стави у дужност извежбаноме детективу по имену Флери, да пронађе ову крадљивицу, која се тако опрезно чува и вешто крије, и да је ухвати.