Policijski glasnik

БРОЈ 28. У БЕОГРАДУ, НЕДБЉА 30. ЈУЛА 1900. ГОДИНА IV: ОСО ОјСП> с<С»0 020 Р5С 0>0 ОЈОО О?0 ООО ОСО 0>0 020 0?0 озо 060 сгго ОУО С/У) (УУ: 0>0 С>РО 090 ОУО С/?0 С^ОО ОУ5 С/УЗ ооо ООО ОУД ооо СОО сдо с/ур С/УР С/У> 0?0 СОО р>0 ОЗО С.ОО 0?0 ооо ООО С.ОО с^?о С.ОО ОУ5

ПОЛИЦИЈСКИ глдсник СТР7ЧНИ ЛИСТ 3 А СВЕ ПОЛИЦИЈСКЕ РАДЊЕ мто сот ^ ОУД аот ард с^го С /УЗ осг> оск оо ? сос ОУ~ с/у? ^ с<уз ооо С/У^ с^т ул с^у с//: Ух с&Гу л ау Ц У У^ . у х ух цу с/ х.- с^х абс у/. едс р&с с^г с^д оу цуа »НОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК* излази једанпут недељпо. По иотреби биће ваиредиих бројова. Иретплата се шаље уредииштву у Београду »Краљев трг (< до Уираве града Београда, а у уиутрашњости код овлаптћених екупљача или на пошти. Цена је листу: селима, које улазе у састав општине а која је већ претилаћена, чиповнидима, учитељима, званичнидима, оиштипским иисарима и осталим званичпицима у опште годишње 12, полугодишње 6 динара. Гостионичарима и механџијама из унутрашњости годишње 16, полугодишње 8 динара. Жандармима годишње 8, полугодишње 5 динара, ну ови се по овој цени могу претплатити само преко својих командира полицијских односно пограничних одреда. Надлештвима у опште 20 динара на годину. За иностранство: годишње 24, полугодишње 15 динара. Иоједини бројеви »Иолицијског Гласника« не продају се. Гукониси не враћају се. р>о оуо осл> о050 050 о>о С/У обо о>о о5о_о>о оу с^.о^__о>?_о>о..с^_.с < б^ с^с с/л о>о о>? ОУГ' о>о оо>о (уу. о>р' оу о>о осо осо о>о оу) оу? о>о_о>о оу ,о?о 1 оу: о>о о?о о>о оро сБо"о?о

ЗАШТИТА ЖИВОТИЊА Има 59 година, како у Минхену постоји друштво противу мучења животиња, установљено под првим упечатком хуманог поступка енглеског законодавства, које је узело у заштиту животиње од тиранскога понашања њиних господара и руковалаца. Ово друштво, псставши 1841 г., веома се брзо распрострло, и, по његовом примеру, поникоше многе дружине са истом сврхом. Данашња законска наређења о заштити животиња плод су духовног и моралног напретка људског. Истина је, да из одредаба римског законодавст.ва (Тћеос!. сос1. I, 2 <1е сиг.чи рићПсо; Јив! сос1. I, 8. с1е сигви рићНсо) продире тежња, да се одреде границе самовласног посгупања над животињама, али то се односи на оне, који рукују државном, односном јавном сопственошћу, јер губитак сваког живинчета услед зла поступања био би на уштрб државној каси. Хладнога римског рачунџију*) на ове законске одредбе није подстицала човечност, већ чисто практична корист. Законодавство средњега доба било је још за римским. Тек у новије доба држава стаје томе на пут квалификујући зло поступање над животињама час као повреду сопствености час као повреду моралности чувства, у колико се ово као такво документује, држећи се на томе базису, да, и ако животиња иема никаква права над човеком, овај има дужности иаспрам ње. А повреда ових дужности, од којих је главна не чинити зло над животињом, не мучити је, неправда је, коју држава мора да уклони у корист јавног интереса. За констатовање самога дела потребно је доказано сурово понашање (злостава, мучење), мучење сваке врсте без икакве разумне сврхе. Овде се искључују експерименти анатома и Физијолога над живим створовима, и колико користе науци. Или, ако учињено дело у каквој сврси, ипак изазове опште негодовање, као што је прекомерна употреба животиње, затим долазе остале животиње, које клону под теретом, и т. д. Довољна је присутност једнога лица, у ком ће овакав поступак негодовање изазвати. Али никако се не може ко оптужити, ако се чује вриска или ма какав израз бола животиње, која овоме припада, као што је теже судити по оптужби само једпог лица. Зато ваља истражник при констатовању дела подробније да испита стање ствари и све околности, да сваку сумњу, по општем правном начелу протумачи у корист оптуженога, па, по учињеној претходној истрази, констатује, постоји ли дело илине. Сва законодавства не казне једнако и не суде једнако оводело. Једна (Немачка у кривичном закону од 15. маја 1871 г. у §§ 360 тач. 13 и 366 тач. 7, Пруска у своме закону од 1851 г. у § 340, Саксонска у своме закону од 1855 г, у § 361 и друге) казни судским путем, а друга одређује и тзв. иолицијским уредбама поступак према онима, који такво дело учине, као што ради Виртемберг у § 55 кривичног полиц. законика од 1839 г. Како ми немамо ни једним законским прописом предвиђено, шта ваља по овом делу чинити, остало је једино полиц. властима, да с обзиром на своју уредбу, а у корист јавне наравствености, учиниоца тога дела подвргну својој казни. Р. — ^ ^

*) У старо доба научник Нитагора штитио је животиљу и устајао противу њених мучитеља.

злочин и злочинци Последњих дана две су кривичне "парнице интересовале јавно мњење у Немачкој, једно више због учињена дела, а друга због самог учиниоца, кога су ценили, да је веома богат. Првом процесу против ципелара Генција и жене му *) имао је свако приступа, они беху оптужени за убиство; други је расправљен у тајној седници, иошто је банкар Штернберг био оитужен за дело преступа противу иаравствености у ужем смислу. Сем оних, који су непосредно учешће у расправи узели, свима осталим непозната су доказна средства истражне власти ; али је на све стране тврдо уверење, да су судије право учиниле, кад су осудиле оитуженога. Народ је огласио како Генција тако и Штернберга за криве, нре но што је расправа била. Па ипак су многи говорили. да Генција не би на смрт осудили, пошто је само један откривајући доказ противу њега изнесен. Али су управо требали да кажу, како не би као поротници питање, да ли је крив за убиство, потврдили; јер тек пошто то буде, суд га мора на смрт осудити. Само један откривајући доказ! Сувремено право између једног и другог не чини више разлику. И учене судије осуђују данас на основу тзв. самосталног оцењивања доказа, то јест на основу уверења о кривици или невиности оптуженога. А раније је била у валшости општа доказна теорија; то беше систем поста.вљен по вредећим општим доказним правилима, по којима је јасно и чврсто утврђено, кад и у коликој ће се мери нешто сматрати, да је утврђено. У овој ствари беше најгоре то, што је судија иод оваквим приликама морао да осуди, и нротиву свога убеђења, или да ослободи, уверен онде о невиности, а у другом случају о кривици потпуно уверен. Доиуштање откривајућег доказа корелативно је мучењу, али и ако је одавна већ ирактикован, искључиван је у злочинима, где се осућивало на смрт. У познатом Вајскеовом правном речнику од 1839. г. стоји: »Од крвавог судског уређења Карла V признање оптужениково ради примене казне и доказ денунцијацијама водиле су ка последњек средству, ка мучном питању, тортури, заиста не вољно, јер тортуром или страхом од ње откривено признање нису ништа друго од денунцијације. Али пошто је постепено уклоњена тортура, јавила се неумитна потреба, да се суди на казну према доказу индиција, искључене су смртне казне, које је не могу поправити, кад би се доциије констатовала невиност оптуженог, искључене су од свих оних казна, где је кривица само денунцијацијом (тсИсаНоп) откривена. У томе се слажу сви новији немачки законици." Данас то више није случај, пошто су све мере у том погледу учињене, то се више не може рећи, да ће осећање правне сигурности под тим скрбити. Има иојединих процеса, где је само један део јавног мишљења у невиност оптуженога веровао, и од којих је најзнаменитији противу берберина Цитена. У невиност Генцијеву нико не верује, тек само овде онде роди се сумња у погледу величине казне; јер по његовој прошлости, це'лом држању и од убиства Гипсшулцова и његове кћери верују потпуно у његову кривицу. Али лукавост, којом је до конца крио злочин, бегсгво и вишегодишње странствовање,

*) Генцину и женину слику, ми смо донели у нашем листу од 1 8 97. год. на стр. бр.