Policijski glasnik

БРОЈ 30

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

239

ти: а зар они случајеви општи, они баш, на које се односе све правничке Форме и правила, и због којих су те Форме и правило створени и у књиге заведени, — зар, велим, ти случајеви никако и не постоје, по томе зар, што свако дело, сваки, рецимо, злочин, само што је извршен одмах се преобраћа у случај сасвим посебан; па, понекад и у овакав : да не личи ни на што пређашње ! Понекад бивају и сувише комични случајеви у тој врсти. Па, нека и оставим једнога господина сасвим сама, нека га не хватам и не узнемирујем, али нека би он сваког часа и сваког минута знао, или бар сумњао, да ја све, све знам, све до црног иза нокта, и да га дању — ноћу пратим, да будно стражарим; и нека свесно има вечити страх и сумњу од мене, — па онда ће се, бога ми, обрнути, па ће и сам доћи, још ће можда и изнети нешто као двапут — два, што ће тако рећи, имати математички облик, — то и јест згодно и пријатно ! То се може догодити и пукоме мужику, а још пре савремену умноме човеку, који је и развијен , образован у неком правцу. Потоме, голубићу, јер је веома важна ствар знати како је човек тај образован, у коме је правцу развијен. А шта ћемо са живцима, с њима шта ћемо, ви сте на њих и заборавили! Ма, све је то сад болесно, и слабо, и раздражено!... Па жучи, колико је ту жучи у свакоме ! И то вам је, да ја вама кажем, жица своје врсте! Па онда још, зар се мене тиче, што да ме узнемирује ако онај иде по граду слободан! Па нека га, нека се сад мало прошета та ја и онако знам да је он моја жртвица, и да ми неће никуда умаћи! А и куда ће, хе-хе! Преко границе ваљда? Преко границе иде пољак а не он, јер ја га пратим, ја га посматрам, па и мере предузимам. Или ће ваљда отићи далеко у унутрашњост отаџбине? Па и тамо живе прости мужици, прави мужици, у ланеним кошуљама, руски; и тако ће тај савремени образован човек више волети тамницу, него да живи с таквим туђинцима, као наши мужичићи, хе-хе! Али све је то којешта и несмислица. Шта то значи: утећи? Шта је то ? То је Формално, али није то главно; нити он само потоме од мене утећи не може никуд: него не може он мени асихолошки утећи, хе-хе! Згодан израз! По закону природном не може ми утећи, па ма шта више некуда и побегао. Гледали сте лептирицу око свеће? Е, тако ће и он да се врзе све једнако око мене, као око свеће; онемилиће му слобода, задубљиваће се у мисли, заплитаће се, сам ће себе да заплете као у мрежу, смртно ће се усплашити!... Није само то: он ће мени и сам да припреми какву математичну стварцу: нешто налик на двапут — два, — само треба да му подужи антракт оставим... Па ће непрестанце да кружи око мене, и све ће мањи пречник давати, и — хоп! Улетеће ми право у уста, а ја ћу га и прогутати, а то је пак врло згодно и пријатно, хе-хе-хе! Ви не верујете? Раскољњиков не одговори, седео је блед и непокретан, једнако с оном истом напрегнутом пажњом упијајући погледе у ПорФиријево лице. »Лепо предавање® ! мисли он осећајући хладноћу. — „То чак није ни онако као мачка с мишем што се игра, као што је јуче било. Нити ми он моћ своју ту показује без користи, нити је... потказује; он је за то много и много паметнији... Него има он неку другу намеру ; али коју, какву? Ехеј, брате, залуду ти мене плашиш и обмањујеш! Немаш ти доказа, нити постоји онај јучерашњи човек! Него ти просто хоћеш да ме збуниш, хоћеш да ме прерано раздражиш, па онда у таквом стању да ме притвориш, само се вараш, и пропашћеш, пропашћеш ! Али зашто и по чему чак толико да ми се потказује ?... Рачуна ваљда на моје болесне живце?... Не, брате, вараш се, пропашћеш, па и ако си ти нешто припремио... Него дела да видимо шта си то припремио, шта си наумио... к Па прикупи сву снагу. Спремао се за страшну и нечувену катастрофу. Понекад му дође да скочи па сместа ту да ПорФирија удави. И кад је полазио овамо бојао се тога гнева свога. Осећа како му се уста осушила, како му срце лупа, а спекла му све влага на уснама. Па ипак је наумио да ћути, и да ни речи не изусти за време. Појмио је да је то најбоља тактика у његовом положају, јер не само што се неће изрећи, него ће, напротив, ћутањем само још да раздражи непријатеља, па ће се, можда, баш он изрећи. Бар на то се надао. — Не, видим ја да ви не верујете, једнако мислите да вам ја неке безазлене шале ту протурам, прихвати Порфирије све веселији и веселији и од задовољства смејући се непре-

кидно, па опет стане да се по соби окреће. — Оно, доиста имате право; а Бог је и моју Фигуру тако саздао, да само количине мисли у другима изазива; прави сам буфон; него ево шта ћу да вам кажем, и опет ћу да поновим, да сте ви, баћушка Родјоне Романовићу, човек још млад, — већ ви опростите мени, старцу, — ви сте, тако рећи још у првој младости, и с тога више свега ви цените ум човечији, као и сва омладина. Живахна досетљивост ума и апстрактности вас заводе. А то је на длаку тако, као што је то случај код нпр. пређашњег аустриског дворског ратног савета, уколико ја, разуме се, могу да расуђујем о ратним догађајима: еле, они су на хартији и Наполеона потукли, и заробили га; па, већ онако, у свом кабинету, све и сва су разрачунали и подвели, тек за тили часак, а оно се гензрал Мак баш предао са целом својом армијом, хе-хе-хе! Видим ја, видим, баћушка, Родјоне Романовићу. подсмевате се ви мени, што ја чиновник грађански вазда вам ту наводим примере из историје ратне. Та шта ћу, то је моја слабост, волим војну струку, па волим да читам и све иЈто се војне тиче... свакако ја сам своју каријеру промашио. Ја бих, одиста велим, служио у војсци. Може бити, не бих био један Наполеон, али мајор извесно, хе-хе-хе! Еле, драги мој, да вам сада чисту истину кажем односно: оног иосебног случаја : стварност и природа јесте, господине мој, важна ствар, и понекад, ух, како могу најлукавији рачун да поремете! Ах, послушајте ви старца, Родјоне Романовићу, озбиљно вам кажем (рекавши то, једва тридесетпетогодишњи ПорФирије Петровић одиста као да одједном постари: чак му се измени и глас, и некако се сав погури) ; а осим тога ја сам и човек отворен... Јесам ли ја отворен човек, или нисам? Како ви мислите? Баш чини ми се, јесам сасвим отворен: саопштавам ја вама такве ствари, а не тражим за то никакве награде, хе-хе-хе! Него, да ја наставим даље: досетљивост је, по моме схватању, ствар сјајна; то је тако рећи украс природе и утеха живота; па, чини ми се, она може и још какве Фокусе да ствара, тако да, чини ми се, понекад не може ни да се довије иеки весели иследник, који је уз то и заведен овојом Фантазијом, као што вазда и бива, та, за бога, јер је и он човек! Али баш природа ослобађа веселога иследника то је невоља! На то пак и не помишља омладина коју оштроумље заводи и која ,>прекорачује све препреке" (као што се ви најоштроумније и најлукавије изволесте јуче изразити). Оно, рецимо и слагаће, тај човек, о коме је реч, тај иосебни случај, тај тсоЈЈпНо, и то ће да слаже одлично, највештије, најлукавије; чини се, да би му ту у део пао тријумФ, и наслађивао би се плодовима свога оштроумља, кад тамо, а оно: пуф! и он је уловљен баш на месту најинтересантнијем и најсаблажњивијем, и пада у несвест. Додуше, бива, рецимо, да је болестан, или је у некој прилици у соби загушљиво, па ипак, ипак! Ипак, издао је мисао своју! Умео је слагати несравњено, али на природу није умео да рачуна. Ето то је оно, ето где је лукавство и превара! Понекад пак, занесен и заведен својим оштроумљем и окретношћу, стане се, као с будалом, пошаљивати с човеком који га сумњичи, пребледи као намерно, као од шале, али и сувише ириродно, сувише, — истински пребледи, и ето опет је издао мисао! Ма да у први мах и превари, али за ноћ се тај смисли и предомисли, ако погрешка није мала. Тако вам је то на сваком кораку! И још нешто: истрчава се он и сам напред, наваљује некуда, а и не питан стане да говори непрестано баш о ономе о чему би требало да ћути, и све некакве алегорије износи, хе-хе! дође сам, па пита зашто га тако дуго остављају слободи, што га не затворе? хе-хе-хе! а то се може десити човеку најоштроумнијем, психологу и књижевнику! Природа је огледало, она је огледало најјасније! Гледај у њега, па се наслађуј, ето шта! Али што сте ви тако побледели, Родјоне Романовићу, је ли овде за вас веома загушљиво, хоћете ли да отворим прозор ? — 0, не узнемирујте се, молим вас! повика Раскољњиков па се намах засмеја. — Молим вас, будите спокојни! Порфирије се заустави према њему, очекну, па се одједном и сам засмеја. Раскољњиков устане с дивана прекративши на пречац свој потпуно наступни смех. — ПорФирије Петровићу! проговори он јасно и разговетно ма да се једва држао на дрхтавим ногама, — ја, напослетку, јасно видим, да ви одиста сумњате да сам ја убио ону старицу Лизавету. Са своје стране изјављујем вдм, да ми