Policijski glasnik

262 ПОЛИЦИЈСКИ Г/АСНИК

притвор ставила. Тиме, што је друштво доцније измирио, ипак и данас за друштво постоји штета, која се састоји с једне страве и изгубљеној добити (негативна штета), коју је друштво могло имати, да је се с новцем у своје време, кад је положен, служило, а с друге стране у томе, што се тим начином друштву убија глас, слаби поверење, које друштво треба да има у публици, да би лакше могло остварити цељ, које је ради и створено (§ 800. Грађ. Зак.). И в.) Околност: што је друштво у акту Бр. 2696 одустало од ове тужбе такође не може изменити постојање овог дела с тога, што том одустанку с обзиром на § 4. Крив. Пост. нема места, јер се ово дело из § 113. Крив. Зак. према законској допуни од 6. октобра 1899. год. и за овакве службенике, као што је био опт. Светозар казни по службеној дужности, а не само на тужбу оштећеног лица, као остале приватне утаје § 236. Крив. Зак. Са ових разлога првостепени суд налази да овде стоји дело утаје из § 113. крив. зак. I. одељка у вези са одељком последњим, а не дело послуге, као што Касациони Суд у својим примедбама налази. Најзад ако суд према § 279. крив. пост. буде ово дело опт. Светозара квалиФиковао као послугу из § 112. Крив. Зак. ипак суд налази, да би се опт. Светозар за исто дело имао ставити под суд и у притвор, јер држи, да се последњи одељак § 113. односи и на све чиновничке приватних друштава и за дела из § 112. а не ускључиво на дела предвиђена у § 113. као што наводи други одељак примедаба Касационог Суда. Ово евоје навођење суд оснива на овим разлозима. а). што је стара казна лишена звања у § 112. крив. зак. најновијом законском допуном замењена са казном затвора, дакле да би се и овакви службеници приватних друштава за оваква дела могли казнити. б). што су ова дела из § 112. истог рода са делима из § 113. Само су дела из § 113. теже природе од дела из § 112. и кад се тај одељак односи на теже кривице природио је да треба да важи и за лакше кривице истог рода; и в). што је последњи одељак § 113. исказан генерално, јер вели: „Све ово што је прописано за чиновнике вреди и за привремене или контрактуалне чиновнике и т. д. к , те се отуда има узети да се односи и на § 112. крив. зак. Касациони Суд у својој општој седници 1. априла 1900. год. Бр. 3234. нађе да стоје примедбе свог првог одељења Бр. 3046. а да противразлози суда не стоје. Према овим обавезним примедбама првостепени суд нађе да у радњи опт. Светозара стоји дело из § 112. крив. зак. но како се службеници приватних друштава за ово дело не казне, то је нашао да нема места да се опт. Светозар за ово дело стави под суд, већ да се отпусти. Решење суда Бр. 7934. од 4. априла 1900. г. којим је опт. Светозар отпуштен постало је извршно, јер се против њега нико није жалио. августа 1900. год. у Београду Саопштио : Д.

општиноки поолови Од једног општинског писара добили смо овакво питање са молбом за објашњење, при извршењу наплата: Како се има поступати при наплаги болничких трошкова, када дужник т. ј. од кога се тражи, исти неће на леп начнн да плати. Шта му се може у попис за наплату узети и продати, и да ли му се може у попис узети и продати оно што му штити § 471 тач. 4 грађ. судског поступка. Даље када се може овоме дужнику издати уверење о немаштини? Упућивања на лечење и болницу врше се на два начина, или болесник иде сам у болницу, или га у исту уиућује надлежна општинска власт. Када болесник сам иде у болницу и тамо буде примљен на лечење одговоран је за плаћање учињених болничких трошкова. Управа болнице ако дотичног није при отпусту услед немања новца болничке трошкове платио, шаље свој захтев надлежној полицијској власти да иста средством општинске власти ове трошкове од дужника наплати. Општински суд који

БРОЈ 34

у сваком случају познаје своје становнике и суграђане, зна и те околности каквог је стања дужник и је ли у могућности, да својим имањем, својом зарадом, или приходима одговори овој својој обавези. Болесника, који леже у болницама, има две врсте: једни су који живе стално у једној општини, као раденици, надничари слуге и т. даље, но који сем своје зараде немају ништа од имања. Овакви људи су сиротног стања и на основу познавања суда општ. са потврдом два грађанина о његовој сиромашности, издаје се уверење о његовој сиромаштини а нарочито, ако дотично лице плаћа на име непосредне порезе испод 15 динара. Оно лице, које плаћа порезу преко 15 динара, не може се сматрати за сиромашног, но ће се трошкови од његове зараде наплатити, начином обустављања његове зараде код оних код којих служе, на исти начин тако им се наплаћује и пореза. Други су они који стално живе у једној општини као земљоделци и имају нешто имања, или онолико колико их штити благодејање из § 471 тач. 4 грађ. суд. поступка. Ови се имају сматрати као стања сиротног, јер овај пропцс законски забрањује отуђене имања за све остало сем оно што изрични пропис законски са својом најновијом допуном означава. То је наплата порезе, задужене по одобрењу услед елементарних штета и непогода из државних јавних каса. Све друго што у овај вид обезбеђења не улази изоловано је, јер да је законодавац хтео признати и наплате ове врсте из имовине која улази у заштиту и благодејање он би то изрично прецизирао. Дакле они радници, који немају никаква имања, а на своју зараду плаћају испод 15 динара непосредне порезе и они грађани који немају више никаква имања сем онога које им § 471 тач. 4 гр. пост. штити имају се сматрати да су стања сиротног и да болнички трошак не могу платити. Уверења оваква издају општински судови бесплатно. Болнички трошкови надају у овом случају на терет санитетског Фонда, јер је прирез за исти фонд и постао обавеза грађанства за плаћање за овакве случајеве. То је наше мишљење и објашњење. * * * Један општински писар упутио нам је ово питање: Како ће се примењивати § 23 грађ. суд. постуггка при наплати такса код општ. судова и хоће ли општински судови наплаћивати таксу по молбама и какву? Да ли се та такса исплаћује у готовом новцу или таксеним маркама. Ми смо о овом питању у нашем листу доста опширно говорили, па ипак добијамо ова питања. Да би одговорили својој дужности и поставл.еној цељи, ми и на ово питање дајемо наше објашњење у томе : Све таксе које се плаћају код општинских судова било по § 23 грађ. пост. или ио специјалном закону о таксама наплаћују се у готовом новцу у корист општ. касе. Тако дакле наплаћује се иарнична такса на вредност спора 3% за свако решење, пресуду и наредбу судску по 1 динар, за издато уверење од стране општ. суда 2 динара, за потврду тапије 3 динара, за решење о потврђењу јавних исправа на вредност наплаћује се такса за државну касу у таксеним маркама и 1 динар за општ. касу. Само такса по жалбама, на даљу надлежну државну власт, плаћа се 2 динара у таксеним маркама и за свако иступно дело које се извиђа по § 4 полиц. уредбе код општ. власти 2. динара у такс. маркама. На молбе и разне представке административне природе такса се код општинских судова не наплаћује. * * * Један општински писар доставља нам овакав случај: Један сељак однео је на варошку пијацу 20 кила вуне, добивене са своје стоке ради продаје. Порезник му је тражио уверење о томе, да је то доиста његов производ и када он о томе није могао поднети уверења, вуна му је одузета и он се морао вратити у село у своју општину и тамо извадити уверење, за које му је наплаћена такса у 2 динара. Пита да ли је порезник требао овако учинити, и да ли је општина у овом случају требала наплатити 2 динара таксе за уверење.