Policijski glasnik

274

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 36

парници, онда ствар мора бити погпуна, у истрази не може више бити никакве празнине. У извесном погледу то може бити истииа, и за иследника, који је тако радио, не можемо рећи да је био лабав, непажљив, али га можемо прекорети, да је просто само извршио прописе, да се пустио да га носе околности, као што река носи дрвце, да је попуњавао Формуларе, али да није извео истрагу. Кога овај прекор не вређа, тај нека настави и даље радити по свом старом; али ко се сећа, да се заклео, да врши своју дужност савесно и како најбоље уме, тај ће ствар са свим друкчије узети, и схватити је пре свега као једну систематску целину. Он мора бити на чисто с тиме, да у природном току ствари нема скока, нема ништа необјашњиво, ништа одвојено и да није у вези, и као год што је биће човеково нешто што је постало, развило се и као год што у њему нема иразнине, случаја, тако је и са свим оним, што из човека произлази: његов говор, његов рад, његова воља, његова тежња, све је то један брижљиво састављени организам, који живи, постепено се и природно развија, у коме све, што је ту, мора бити ту и никад не сме недостајати. Тако вам је и са сваким радом човековим: ни један иије случајан, без везе и необјашњив догађај, он је по природи потребан, органски објашњиви плод природе и културе човекове, припада њему, као год што сваки лист припада дрвету на коме се развија. Кад је иследнику све ово познато, онда му мора бити и јасно при свакој кажњивој радњи, у којој он има да води истрагу, да људи, који у њој уделују, било то као активни или пасивни, према природној потреби морају бити с њом у вези; и као год што природњак молсе из сваког организма, па ако га није никад ни видео или ако је припадао давно несталој периоди стварања, да дозна, с којим је другим организмом он постао, живео и пропао, тако мора иследник из дела сам извести, који су људи на њ утицали, које је људе оно задесило и који су око њега били. Иследника никад не треба да руководи случајност и добра воља лица, које прво саслуша, већ систематска конструкција догађаја, оштро и правилно схватање његовог природног развијања. Само се по себи разуме, да се саслушавају људи, који су видели, како је злочинац радио, и то у неколико спада у први део истраге. Али како је ствар постала, зашто се тако десило, шта је био повод и крајња намера, каквих је супротних струја ту било, како су се оне нребродиле, шта се раније догодило и у каквој то вези стоји с последњим догађајем, то се мора конструисати и докучити, ту нема наслањања на случајност или добровољно признавање од стране сведока или окривљеног. А како да се ради, кад нико није видео, кад нема сведока а услед тога ни крајева од конаца? Тада је сва вештина у томе, да се једно ниже на друго, да се хватају крајеви, ако их има, да се позове прво лице, које је било у близини и чуло да се нешто говори, па се оно саслуша и пошто именује друга лица, она се опет саслушавају. Али тако што одводи" увек на странпутицу и удаљава нас од циља. У таквим приликама мора се увек добро конструисати и с муком и радом сазидати зграда, спретна и скопчана као какав живи организам, и као год што се зна, како мора изгледати неко дрво, цео неки предео, кад само знамо плод, тако се мора и из дела знати његов ток, његови мотиви и људи, који су у њему уделовали. Створити прави поглед, управо створити правила, како да се у појединим случајевима ради, то нико не зна, али једно знам ја, а то је, да и у најтежем случају мирно, пажљиво и процењено конструисање тока ствари, какво је морало бити, мора увек и без изузетка одвести бар у круг људи, међу којима има оних, којима је ствар позната; да се љихна имена нађу, то је ствар полиције. Наравно да ће се позвати лица, која именују саслушани сведоци, али ћемо са сваког степеиа, на који се попнемо, опег конструисати, правити нове комбинације и испитивати раније, не би ли се нашли нови кругови, из којих можемо узети сведоке. Никад и ни по што немојмо ићи колосеком, у који су нао гурнула ноједина лица на саслушању намерно или случајно. Поред тога, што је то једиио правилно, кад сами конструјишемо, још је и занимљив посао, који нас подстиче и освежава за даљи рад. Како се саслушавање врши прописано је законом и само се по себи разуме, да ће се сваки тога држати.

Али тиме још није све учињено; законодавац може само с неколико речи дати Форму, тумачење садржине мора се оставити знању и способности појединца. — А кад се хоће добро да ради треба много знања и способности ; ревност и добра воља су главне ствари, природно и брижљиво школовано познавање човека неизоставно је потребно, а бистра, непокварена и свему ириступачна иамет доста пута једина је иомоћ, да се савлада нека тешка ситуација. Такт, нагон за изналазак правог метода мора бити урођен; ко тога нема, тај не треба да буде иследник па ма имао сто пута све добре особине за иследника, јер ће и при најбољој вољи свуда наседати, никад ништа неће изнаћи, сведока, који има што важно да каже, заплашиће, брбљивца ће иодстаћи на даље брбљање, дрска човека ће охрабрити, бојажљивим људма ће још већу бојазан улиги и не ће употребити нодесан тренутак. И што ономе, који има такта, само"по себи испаДа за руком: индивидуализовање и генерализовање, го је ономе, који га нема, просто ствар немогућности. А иследник, који то није кадар, не може уопште саслушавати, јер сваки човек се битно разликује од другога, сваки се друкчије држи, чује, види и осећа друкчије, сваки друкчије и исказује оно што је видео и осетио, па ипак су они опет сви једнаки и оно што је у појединостима различно у целини је једнакЈ и једноставно; садржина је увек иста, само је Форма друкчија, и та разлика биће иам јасна, кад схватимо Форму. Ко може да разликује, шта је Форма, а шта садржина — тај је онај срећни међу нама. Како ће се радити у појединим случајевима, изнећу овде из припрема за једно иовеће дело у криминалној психологији, наравно у онолико колико је то потребно за ово питање. (Наставиће се).

Н А 3 А Борисав Станковић (нАСТАВАК) * * * И тек пошто је нрошла ноћ, кад почело да се свањива, дан да пуца, она, по што није могла да се обеси (трипут је пробала) а уплашена даном, звала ме к себи, у затвор. И, плачући, грлећи ми колена, љубећи ми и руке и ноге, поче да ме моли, преклиње, кука: да је не изводим из затвора, не доводим сведоке, не испитујем за њу никога и не суочавам је. Нико да је не види, нико да не зна, да јој сам судим, убијем, мучим, удавим. Како хоћу. И, није ме звала: „Господине," већ: „Синко, синко!« једнако љубећи ми колена. И све ми казала. Звала се Иаза. Имала само мужа и јединицу кћер, СоФку. Били чивчије код газда-Арсе. Он им био дао неколико њива на наполицу и неки кућерак на крају вароши где су становали. Муж јој био увек болешљив, слаб и није био за пољске радове. Тако Наза поред тога што је морала сама те њиве да окопава, ради. морала је још и по вароши, код зкена богаташа да трчкара, слуша их, купује им по чаршији. Муж јој ускоро умро. Она није толико ни плакала за њим. Брзо га прежалила, јер, усљед његове дуге болести, била се већ навикла на његову смрт. Чак и желела је. Јер јој тад било лакше. Није морала, поред толиког рада, и њега болног да двори и све оно што заради на његово лечење да даје. Остала она сама са ћерком, Софком. И саму њу гледала, пазила. Одевала је варошки а не као себе, сељачки. Ако дође нова басма, неке нове шамије, Наза би дан и ноћ радила, трчала, па и на вересију узела би, само да и њена СоФка то понесе. И, колико је било среће, плакања, радости, кад је газда видео СоФку, па пошто му се допала, узео је к себи да му буде слушкиња. А после ће он да је удбми. И то не за сељака, оиет неког свога чивчију, већ за варошанина. И, Наза је тамо, заједно са Софком код газде готово преселила се. Истина није спавала, није могла да остави кућу, али целог дана била је код газде, служила, помагала трчкарала и једнако била око своје кћери. Није могла да се нагледа ње, јер, СоФка, као да је »из воде расла" тако се била пролепшала, очистила, раскрупнила. Брзо ушла у посао, већ све научила. И