Policijski glasnik

282

ПОЛИЦИЈСКИ ГЈ1АСНИК

ВРОЈ 37

оглед учвнимо, те према томе морамо већ тада с већом тачношћу нратити догађај, е да би доцпије знали, ко је од сведока боље, а ко лошије посматрао. Пустити да нам сведок само прича ток догађаја, не вреди ништа. Ми морамо мотрити на степен сигурности, с којом нам сведок приповеда, и морамо гледати да уђемо у траг за гито је дотични неправилно ствар представио : погрешно схватање, темпераменат, године, положај у животу, интересовање за ствар и многобројне друге околности меродавне су ту, и кад се у једном низу посматрања уверимо у коме правцу погрешно опажају и исказују људи извесне групе (н. пр. сангвиници, дечаци, стручњаци и т. д.) онда ћемо имати ираво да и у нрактичном случају држимо, да сведок, који припада некој, већ раније више пута посматраној и контролисаној групи, и у констатованом правцу овога пута неправилно исказује. Сад ћемо најпре да проговоримо коју о општим основама сведокових исказа: о његовом опажању и његовом иамћењу, а за тим ћемо изнети неколике особите моменте о неправилном исказивању. I. У опште а) Оаажање.*) Кад хоћемо да дознамо из исказа сведока како је текао неки догађај, ми ћемо, као што смо од вајкада научили, увек нагињати, да нам сведок саопшти само своја опажања а да извођење закључака остави нама. Али тиме чинимо врло велику грешку, што саопштавање његових опажања узимамо као нешто што нема закључака, т. ј. што сматрамо да је иравилно све оно што је он казао. А да у излагању готово сваког чулног опажања има не само један закључак, већ чак читав низ закључака, показује нам сваки пример; кад ја на пример кажем: »Тамо је стојала једна чаша," онда је то излагање једног врло мало компликованог чулног опажања. Да би ствар била иоузданија, ја сам требао да кажем : „Пошто нисам опазио да патим од халуцијанација, пошто тада, колико знам, нисам био ни у каквом болесном сгању, даље пошто немам никаква разлога да мислим, да ми је неко огледалима или другим Физикалним средствима изнео пред очи слику, пошто тако исто немам узрока, да мислим, да се на столу налазио тако вештачки сликарски рад, да сам насликану чашу могао сматрати за праву, и нанослетку пошто се не може сумњати, да укућани тога дома имају чаше од брдског кристала, то мислим да могу рећи, да је оно, што сам видео да стоји на столу, била обична чаша. Само се по себи разуме да ја нећу тврдити, да се ваљда иде тако далеко и на сваком саслушаван у наводи читав низ тих закључака. Свак зна, шта је тиме речено кад се каже: »Видео сам тамо једну чашу, <( али сваки зна и то, да у једном таквом тврђењу има закључака, који ће се доста пута морати испитивати да ли су правилни. Према томе кад је неки претерано тачан иследник написао: »Видео сам у већој даљини једног човека где иде; тај човек је имао на себи сукњу и према томе изгледа да је женско" — тиме је извесно учинио лудорију тврдећи, да човек није могао бити преобучен у женско одело. Дакле кад се каже »видео сам једну жену,® још није искључено, да је та личност био неки човек, јер сведок је само из спољњег изгледа личности извео закључак о њеном иолу. Тиме нећемо да кажемо да нам ваља у протокол уносити читав низ закључака, довољно је увек имати на уму, да има закључака и да се у закључивању могу поткрасти грешке. Овде ћемо да пређемо преко свих оних болешљивих појава и узећемо у обзир само оно, што се обично свакодневно догађа при иотпуно нормалним чулима и нормалном духу. Кад једном видимо, како у опште чулима опажамо, па за тим долазимо до представе предмета, уверићемо се, да ми у врло ретким случајевима испитујемо неки предмет по свима оним обележјама, којима се он одликује као оно, за што га означавамо. Нај-

*) Упореди Ог. Ј. Норре ,,Егк1агип§ <1ег 8Јппе8(;аи8сћип§бп", \Уиггћигд 1888. — Бг. А. Мауег ,,01е 8тпез4аи8ећип{Ј и. а. "УУЈеп 1809 — Ог. 8. вкпскег ,,81и(11оп ићег сИе Аззосјаиоп с1ег Уогв{е11ипЈЈеп", \У1еп 1883. — Ог. ^еићизсћег „ЕпШећип^ уоп 81ппоз {аи8сћип§еп. Вег1т 188 2. —

бољи нам је за то пример читање. Кад читамо, ми не сричемо сваку поједину реч, већ опажамо целокупну слику речи; ми сричемо тек онда, кад видимо неку реч на страном језику са саставом слогова, који је нама сасвим непознат. Отуда долази, да више пута не опажамо мале штампарске грешке, на име у дужим речима, само ако се грешком битно не квари целокупна слика речи. Тако је исто и са вештим свирачем на клавиру, који тако^е уочава (на име при акордима) само целокупну слику нота, не загледајући се тачно у поједине нотне тачке. То најбоље видимо код играча карата или домина, где играч не броји поједине иоане, већ по више или мање вешто групираној слици закључује, да пред собом има седмицу или деветку. Да те слике нису распоређене типички, већ да су поани поразмештани различито и раштркано, морао би играч да броји бар при свакој већој карти (7, 8, 9, 10). (Наставиће се). Н А 3 А Бориоав Отанковиб (СВРШЕТАК) Ех, али једне ране јесени, кад поче лишће да жути, да се магла рано спушта, да земља мирише на зрело и влажно, код СоФке нестаде оне њене танке половине, кукови јој изиђоше, раширише се. Лице јој дође широко, меснато а очи, црне, светле, утонуше мало и око њих се начини тамно-жут колут. Наза није ништа видела. Осећала је неку језу, трзала се од свачега, било јој често, честб студено, али је мислила да је то од јесени и од зиме која већ наступа и осећала се да долази. Само, у вече, пошто би сви легли, СоФка горе, код газде задржавала се дуже, и кад би сишла, била је тако уморна, сустала. Чим би дошла, одмах би се прућила, сва јој снага горела, а очи би јој гледале или само у ватри на огњишту или више ње, на зиду. Чим дође, она се спусти, баци свећњак: — Ох, нано! И осећала како јој сво месо игра, трепери. — Уморна си ? Питала би је Наза сва преплашена. — Не! — Болесна? — Не. — Па шта? Иита Наза, а већ јој ноге охладнеле. — Ох, не знам! Или неки пут је тако бесна, одурна, мајку неће ни да види. Тера је. Грди: што је родила ? А опет неки иут илаче, умиљава се око ње, грли је. Наза није знала шта да ради. Умрла од страха. Ноге јој се отсекле. Једва се вуче. Иде гледарицама, баје, носипа је неким водама и травама. Ништа, СоФка таква. Још гора. А јесен у велико. Почела берба. Аргати, слуге, пуна кућа. И газдарица сад не иде тако често. Већ, шта више, чудно гледа СоФку и не даје јој више да газди распрема постељу, да га сама служи, посипа. А Наза да излуди. Не верује. А опет? Ноћу, код своје куће тргне се из сна, уплаши, дигне и пође газди. Спотиче се, сва трчи. Патролџије је нитају. Она одговара: — На подранку, синко, на подранку! Дође до капије, гледа, вири кроз кључаницу. Ништа. Све мирно. Двориште каљаво. Црне се купови кукуруза. Из соба, кроз прозор, једва пробија светлост кандила. Лупа. Отворе јој слуге гунђајући. Она се увуче. Дође до кукуруза, почне да га љушти. А тек поноћ. Она целе ноћи седи, љушти. А ноћ студена, мокра. Из земље бије влага. Она седи, љушти и једва дочека зору, дан, да види СоФку, а кад је види она опет побегне. И од газде је бежала. Чим чује његов кашаљ, корак, глас, а чудо да је познавала, одмах би бежала и крила се од газде. Душа да јој изиђе од страха, а опет није веровала. Док, једне мочарне, мрачне ноће, тек што је мрак пао а мислио би човек да никад није било дана, тако је било тамно и пусто. Наза је седела кући, крај огњишта. Седела је згурена и уморна од мисли, страха. Као да није била будна. Час јој долазио покојни муж, час мати, отац. Сви мртви. Врата се отворише и на њих уђе с бошчом испод пазуха — СоФка! — »А?" крикну Нача и ђипи.