Policijski glasnik

294

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

ВРОЈ 38

вређееа. И јако развиће јектике, како веле лекари, може да припомогне умној поремећености. Не беше много и разноврсних вина ни мадвре, то је претерано речено, али ипак вина је било. Вотка, рум и лисабонско вино, све најлошије каквоће, али свега доста. Одјестива, осим кољива, беху три четири јела (међу осталим и блини) *), све из кујне Амалије Ивановне, и уз све то опремише у један мах два самовара, за чај и пунш који ће после обеда доћи. Куповину је извршивала сама Катарина Ивановна, уз припомоћ једног укућанана, некаквог жалосног Пољачића, који је Бог зна откуда и зашто живео код госпође ЈХепехвехзел, и који се сместа ставио на услуге Катарини Ивановној, трчао целог јучешњег дана и све јутро, да врат сломије и већ исплазивши језик од силна умора, и то канда навлаш хотећи, да се ова последња околност опази. Зарад сваке маленкости сваки час трчкара лично Катарини Ивановној, чак је тражи и у гостинском двору, звао је непрестано »пани заставниковица®, и досадио јој напослетку, као мува, ма да је испрва још и говорила, како би без овог »услужног и великодушног« човека сасвим пропала. Катарина Ивановна имађаше и ту особину, да првога, кога сретне, што пре украси најлепшим и најјаснијим бојама, да га хвали тако, како ће другоме чак и на савести бити, да у његову похвалу измисли разне пригоде које никако нису ни постојале, и сасвим искрено и простодушно да и њу саму о томе увери, а после намах, одједном, да се разочара, да обори, да нагрди и да смрви човека, кога је, тек пре који час, буквално обожавала. По природи насмешљива, весела и помирљива али од непрекидних иеуспеха и несреће она је толико жучно, једовито желела и тражила да сви живе у миру и радости, и да не смеју живети друкчије, да и најмањи дисонанс у животу, најмањи неуспех сместа су је доводили мал' не до безумља, те за час, после најведријих нада и фрнтазије, стане да куне судбину, да кида и баца све што јој падне у руке, и да лупа главом о зид. И Амалија Ивановна однекуд одједном доби необичну важност и поштовање Катарине Ивановне, осим само с тога, можда, што се започе посао око овог помена, и што се Амалија Ивановна одлучила свим срцем да участвује у свима пословима: примила се да намести сто, да донесе рубље, посуђе и остало, и да у својој кујни спреми јестиво. Катарина је Ивановна предала власт у свему, и отишла на гробље. Одиста, све је било спремљено славно: сто чак доста чисто постављен, посуђе, виљушке, ножеви, чашице, чаше, шоље, — све, истина, беше од разне руке, разне врсте и величине, разних господара из те куће, али у одређени час беше све на свом месту, и Амалија Ивановна, осећајући да је свој посао извршила одлично, чак и с неким поносом дочека оне с гробља, нагиздана, и чепцу на глави с новим пантљикама за жалост и у црној хаљини. Тај понос, ако и праведан, нешто се не допаде Катарини Ивановној : „одиста, баш као да без те Амалије Ивановне ми не би ни сто умели поставити!« Не допаде јој се ни чепац с новим пантљикама: »да ли се ова глупа Немица не поноси тиме, к'о да је то све и сва, што је она домаћица, па је из милости пристала да помогне сиромашним укућанима? Из милости! Молим покорно, извол'те само! Код татице Катарине Ивановне, који је био пуковник, и мал'не губернатор, сто је постављан каткад за четрдесет лица, те некакву Амалију Ивановну, боље рећи, Лудвиковну, не би тамо ни у кујну пустили..." Уосталом, Катарина Ивановна решила се да до неког времена своја осећања не показује, ма да је наумна да Амалију Ивановну данас неизоставно опсади и подсети је на њено право место, иначе ће Бог зна шта о себи уобразити, међутим се према њој понашала само хладно. Још једна непријатност је припомогла да се појача раздраженост Катарине Ивановне : на пратњи готово нико од укућана, зватих на погреб, не беше, осим Пољачића, који стиже да и на гробље оде; а на помен, тј. на закуску, показаше се само најнезнатнији између њих, и сиромашни, многи чак никакве угледности, онако, олош некакав. Који па.к између њих беху постарији и солиднији, они сви су, као да су се договорили, изостали. Петар Петровић Лужин, например, може се рећи, најсолиднији од свих укућана, не дође, а међутим, још јуче увече, Катарина је Ивановна већ стигла да каже свима на свету, тј. Амалији Ивановној, Пољечки, Соњи

*) Руско аар. теото.

и маломе Пољаку, да је то најплеменитији и највеликодушнји човек, са огромним везама и имањем, некадашњи друг њеног првог мужа, примљен у кући њена оца, и који је обећао све начине употребити само да јој знатну пензију изради. Да напоменемо овде, да ако се Катарина Ивановна и хвалила чијим познанством и стањем, то је било без икаква интереса, без икаква лична рачуна, потпуно некористољубиво, него тако рећи са пуним срцем, једино само са задовољством да похвали и да повећа цену ономе кога хвали. После Лужина, а веровати је с тога, што »узима пример од њега" изостаде и „тај гнусни неваљалац Лебезјатњиков. Зар и тај нешто о себи замишља? Њега смо просто из милости позвали, што је у једној соби с Петром Петровићем, и што је његов познаник, па је било незгодно нб позвати га сс . Не дође ни она од спбне тешка госпођа са својом »прецветалом дзвом", ћерком, које пак, ма да су тек недељу, две, становале у собама Амалије Ивановне, ипак се већ неколико пута жалише на вику и ларму у соби Мармеладових, особито кад се покојник пијан кући враћао, и то жалиле се преко Амалије Ивановне, и када је она, вређајући се с Катарином Ивановном узајамно, и претећи јој протеривањем целе породице, из гласа викала, како они узнемиравају и „племените укућане, за чију ногу не вреде«. Катарина Ивановна пак сад је иарочито наумила да позове ту госпођу и њену кћер, за чију »ногу она као да не вреди«, тим пре је позвала, што досад, при случајном сусрету, она би уображено окренула главу, — па сад нека би и она знала. да овде »племенитије мисле и осећају, па позивају не помињући зла", и да би виделе и оне да ни Катарина Ивановна није навикнута овако да живи. Намишљала је да им свакако за столом то каже и објасни, а исто тако и о губернаторству покојног татице, а уједно с тим, узгред речено, како није било места окретати се у страну при сусрету, и да је то било необично глупо. Није дошао ни дебели потпуковник (у ствари штабни капетан у оставци), али се нађе да је он још од јуче изјутра „без остале две ноге". Речју дођоше само: мали Пољак, после један ружан и нагрдан канцелариста без гласа и јава, у масном прљавом фраку, с бубуљицама на лицу и с несносним задахом; после још и један глух и готово сасвим слеп старчић, који је некада био у некаквој поштанској служби, и кога је неко, од незапамћених времена. и незнано зашто, издржавао код Амалије Ивановне. Јавио се и један пијани поручник у оставци, у ствари провијантни чиновник, с најнеучтивијим и јасним смехом, и »представите себи«, без жилета! Некакав седе пак за сто одмах, чим дође, и не ноздравивши Катарину Ивановну, и, на послетку, једна личност, немајући одела, дошла беше у халату, *) а то је већ било толико непристојно, да су заузимањем Амалије Ивановне и Пољачићи успели били да га уклоне. Пољачић је, у осталом, довео са собом још некакву двојицу пољачића који нису никад ни становали код Амалије Ивановне, и које нико досад није ни видео у овим становима. Све то је необично пријатно узнемирило и раздражило Катарину Ивановну. »Па онда за кога се све то спремало? Чак не посадише за сто децу, да не би упрљали место, и пошто је сто и онако запремао сву собу, него су им поставили на сандуку, позади у куту, и оба мања метнуше на клупицу, а Пољечка, као већа, морала је да на њих пази, да их храни, и да им „као племенитој деци сс обрисује нос. Речју, Катарина Ивановна хтела, не хтела, морала је сваког да дочека са удвојеном важношћу, чак и охоло. Нарочито строго гледаше на неке, и с висине позове их да седну за сто. Држећи од некуда, да је Амалија Ивановна одговна за све оне, који се нису одазвали, она се одмах према њој стаде понашати одвећ немарљиво, што је ова одмах опазила, и беше тиме сувише увређена. Такав почетак не слути на добар свршетак. Напослетку седоше. Раскољњпков уђе готово у исти час, кад су се и они с гробља вратили. Катарина Ивановна му се обрадује и сувише, прво с тога, што он беше једиии »образован гост", и »као што је познато, човек, који се за две године спремао заузети на овдашњем универзитету проФесорску катедру," а друго, с тога, што је одмах и поштовно оправдавао пред њом свој изостанак са сахране, ма да је свакако желео да присуствује. Она га одмах салети, даде му место поред себе с леве стране, (а с десне беше Амалија Ивановна). Поред непрестане журбе и ста-

*) Кућевна пространа хаљина.