Policijski glasnik

БРОЈ 39

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

303

с ким није пио, који нису ни за његов ђон вредили! Замислите, Родјоне Романовићу, нашли смо му у џепу петлића од шекера: мртав пијан сећао се деце. — Пе-тли-Ка? Ви рекосте: пе-тли-ћа? викну провијански господин. Катарина Ивановна га одговора не удостоји. Нешто се замислила и уздахнула. — И ви, извесно, мислите, као и остали, да сам према њему сувише оштра била, настави она опет Раскољњикову да говори. — Али то није тако! Мене је поштовао, веома, веома ме поштовао! Вио је човек добре душе! Понекад ми га беше и врло жао! Седи тако, па ме из прикрајка гледа, а мени дође тако жао, па бих га милушила, па онда помислим у себи: »буди мека, а он ће се опет опити," тек само строгост га је могла колико толико држати. — Да, било је чешљања, било, не једном, прорика провијантски опет, и сасу у се још једну чашицу вотке. — Не само чешљање, пего и чибукање било би корисно за неке будале. Ие говорим ја ово сад о покојнику! осече се Катарина Ивановна према провијантском. Црвени печати иа њеним образима све јаче и јаче румењаху, а груди јој се надимаху. Још само мало, па је она готова била да почне. Многи се смејаху, многима види се како је ово пријатно. Стадоше провијантског подгуркивати и нешто му шапутати. Очевидно хтели су да их подбуне. — А, до-о-оиустите упитати, о чему ви то, поче провијанстки, — то јест, на чији то... илеменити рачун... изволесте малочас... Али, уосталом, није ни потребно! Којешта! Удовица! Удова! Опраштам... Он опет цвркну. Раскољњиков седи и слуша ћутећи и с гнушањем. А јео је, тек само из учтивости, дотичући се јелима коју сваки час слагаше у његов тањир Катарина Ивановна, па и то само да не би њу вређао. Једнако је посматрао Соњу. Али Соња биваше све више узнемирена и забринута; и она је слутила да се помен мирно свршити неће, па са страхом прати навирање раздражења Катарине Ивановне. Њој, уосталом беше познато, да је главни узрок, због којега су обе даме онако презриве биле према позиву Катарине Ивановне, била она, Соња. И од Амалије Ивановне чула је, да се мати и самим позивом нашла увређена, и да је запитала: »како би она могла своју кћер мегнути да седи упоредо са том девојком ? в Соња унапред осећаше да Катарина Ивановна то некако и зна, а увредити Соњу било би за Ка.тарину Ивановну горе него увредити лично њу, децу јој, татицу, речју, било би смртна увреда, да је сад Соња знала, да се Катарина Ивановна већ неће умирити докле „тим репатицама не докаже да су оне обе тако и тако. Као навластито, неко, с другога краја стола, пошаље Соњи тањир, на коме су била залеиљена лепљена два срца од црна хлеба, и прободена стрелом. Катарина Ивановна плане, и одмах »ласно и јасно дометну, одовуд стола, да је онај пошиљач доиста »пијан магарац.« И Амалија Ивановна слућаше нешто рђаво, а уједно беше до дна душе увређена надметношћу Катарине Ивановне, те с тога се не постара да немило расположење друштва скрене на другу страну, и да узгред себе уздигне у онштем мњењу, — па наједном почне, ни тамо, ни амо, него причати, како се некакав њен познаник. »Карло од аиотеке," ноћу возио на колима, па га „кочијаш хтела убити, а Карло њега врло, врло молила, да она њега не убити, и плакала. и руке склопила, па се заплашила, и от страх њему срце пробило." Катарина се Ивановна истина осмехну, али одмах и дометну, да Амалија Ивановна ие треба анекдоте да прича на руском језику. Ову то још више увреди, и одговори, како је њен „Фатер аус Берлин пила много, много вашно човек, и све рукама у џепове ишла. <( Насмешљива Катарина Ивановна се не могаде савладати, него удари у смех тако, да је Амалија Ивановна била на крају већ стрпљења, а једва се могла уздржавати. — Гле буљине! одмах опет зашапуће Катарина Ивановна Раскољњикову, готово овесељена. — Хтела рећи: држао руке у џеповима, а испало да је у џепове улазио он, кхе-кхе! Јесте ли, само, опазили то, Родјоне Романовићу, једном за увек, да су сви ти Петроградски странци, то јест, махом, Немци, мање умни од нас! Дела, реците, може ли се причати како је »Карлу од апотеке од страх срце пробило," па уместо (балавац!) да

кочијаша веже. он »руке скопила, и плакала, и врло молила." Их, лудача! И још мисли како је то врло дирљиво, што она прича, а не слути како је глупа! Ја мислим да је овај иијани провијантски много паметнији од ње, бар, види се већ да је човек пропао, права пијаница, а ови сви су тако важни, озбиљни... Гле, како је очи избуљила. Љути се! Љути се! Хаха-ха! Кха-кха-кха ! (Насавиће ое). ма ■ м ■ вш ИЗ П01ИЦИЈСК0Г АЛБУМА Крста БоЈПКОВић^ беспосличар. Родом је из Београда, има му 54 године, удов но без деце. Свој живот је провео махом у беспосличењу и лености; само је онда ноказивао своју вредноћу, кад је пошао на опаки иосао — крађу. Дуго је времена прошло док овај неваљалац није пао у клопку власти. И кад је то дошло, ухваћен је тако, да је крађу и сам морао признати. У његовом стану нолиција кв. врачарског нашла је пун џак покрадених ствари и еспапа. Доказано је, да је ноћу између 19 и 20 јуна ове год. иставио врата на иодруму бакалске радње Светозара Милојевића на Врачару и извршио крађу разног еспапа; даље, да је у више ирилика крао ствари из собе г-^е Јелене Педићке овд. и најзад, да је приликом последње поплаве у савамалском крају покрао Јаноша, месара овд. кад се овај од поплаве спасавао, користећи се забуном Јаношевом. То је све доказано и он је сам, немајући куд, признао. А колико ли је тек крађа починио, за које се није могло доказати, а колико опет за које се у опште не зна? Првостепени суд за вар. Београд по оптужби кварта врачарског, решењем од 7. пр. м. № 16193 ставио га је под поротни суд и у притвор. Под 4. септембром, на претресу осуђен је на 5 година робије у лаком окову, коју је пресуду пре неки дан одобрио и Касациони Суд. Велимир Ђорђевић, бив. дијурниста и практикант. Пресудом апелационог суда од 4 пр. м. Бр. 3306 осуђен је за две крађе на три године затвора и већ је спроведен од Управе града Београда у пожаревачки казнени завод на издржање осуде. Врло је занимљив начин, на који је он вршио крађе. Изгубив практикантску службу врло рђаво је стојао са трошком, али се он и за њега побринуо на начин већ њему добро познат.

— Верујте, господине писаре, да нисам могла пре приметити, да ме је поткрадао, док га није нестало, причала је у полицији г-ђа X., код које је Велимир неколико дана био на стану. — Имао је обичај, да се по подне задржи подуже сам у соби, па кад пође у варош, он огрне свој широки „штаубмантл" ; узме штап у руку, па, окрећући га и певушећи, излази из собе, начини ми неколико грациозних комилимената па оде. Чудила сам се његовој тако веселој нарави, па сам му у оваким приликама чешће говорила са чуђешем: Госпо-