Policijski glasnik

306

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 40

даји по процени управиној коју је послала ради извршења, јер се зна, да дужник није могао учинити задужење, док се није на имању убаштинио, на основу кога је и процена управина следовала? (пала је једна продаја управиног дужника што премер није извршен). Мишлења сам, да и у једном и у другом случају треба нова процена а премер остаје стари, нарочито код овог другог — управиног потраживања — зато, шго су процениоци по старим потраживањима управиним испали из обавезе, али не и да се поновни премер мора вршити, попгго се премер мора вршити, само онде, где нема јавне исправе. 3. Једно приватно потраживање лезкало је на извршењу неколико година. Извршилац узме у попис имање (непокретно) дужника, иа га и прода. Дужник се жали на ту продају и брани се, да је земљоделац, но није могао на суду то доказати, те је остао као занаџија (колар) и суд ту продају одобри. Али, како је предмет овај лежао нешто код суда као оспорен, а доцније и код ср. власти, прође 1. год. дана од те продаје, а међу тим поверилац није се могао потпуно измирити у свом потраживању, то ја продужим рад и наплату по истом. и узмем у попис дужнику још једно парче земље и изложим га продаји. Дужник се опет жали и на ову продају, бранећи се, да је земљоделац и добије уверење од сеоске општине у коју се из варошке настанио — да му је занимање земљоделство а споредно коларлук и суд ову продају поништи, са разлога, што је дужник у размаку овог времена од 1 год. дана променио начин занимања. (треба разумети да дужник и кад је била нрва нродаја није имао довољно земље). Услед оваковог стања ствари сад настаје питање, ко је одговоран повериоцу за накнаду штете, што се предмет овај није окончао благовремено и онда, кад се дужник сматрао за занаџију. Мишлења сам, да, кад је он учинио задужење као занатлија и трговац, као такав има и да одговара за своје дугове. По овој логици суда, сви пострадали трговци и занатлије, као и стец. масе, чија извршења леже по 10 и више год. имају ући у ред земљоделаца, јер се по себи разуме, да сваки такав нропали трговац и занатлија, доцније и није ништа друго, но неки кантарџија, пиљар и трговачки сензал, а није више трговац, дакле, променио своје занимање. 4. Био је случај, дајеопштина К-чка издала овакво уверење : »Да је Н. Н. из Књажевца. надничар, код појединих трговаца марвених, житарских и касапских и да му главно занимање није земљоделство." Овакова лица учинила су задужење код приватних поверилаца пре измене и допуне од 14. јула 1898. год. где по § 471 грађ. пост. долазе у ред земљоделаца и лончари, ужари, крпачи разних заната, ситни бакали и т. д. а сада изменом у тач. 4. каже се : »Ако му је само главно занимање земљоделство", дакле,' како се сад ови имају сматрати, пошто је био случај, да је суд огласио једног за трговца и занатлију а другог за земљоделца, и једну продају одобрио а другу поништио, (све ово у размаку од 3 — 4 месеца) док уверења су како за једног тако и другог потпуно једнака — да су трговачки сензали. Као што се види дотични полицијски чиновник и сам је на нека питања дао свој одговор — мишљење. Ми ћемо у идућем броју одговорити на ова питања а дотле ћемо добити и мишљења неких правника, који се специјално баве ггатањима по грађанским спровима, па ћемо та њихова мишљења у листу саопштити. = ПОД УТИЦАЈЕМ ДРУГОГА од Јове Адамовиба (нАСТАВАк) Тако занешен у мислима нађох се пред својим станом. Механички се попех по осветљеним степеницама на други спрат,

уђох у своју собу па се стадох сиремати да легнем у постељу. Помисао да Блза може бити осуђена; да ће цео свој век морати провести у казненом заводу; ошишана и обучена у суро просто одело робијашице, морати радити здана у дан најпростије послове, не даде ми да заспим. Она, са својом нежном природом, навикнутом на негу; са својим преФињеним укусом и увек елегантном тоалетом и рубљем, нроста робијашица?! Преврћући се у бесаници тамо амо по поотељи покушавах да се отресем тих мисли и да мислим на нешто сасвим друго; али узалуд. Стара грозничавост која ме је пређе у неизвесности спопадала, беше опет овладала мноме, и што се ја више труђах да је се отресем у толико ме она вите спопадаше. Стадох се најзад тешити да ће Елза можда бити пуштена као невина, да можда неће бити довољно доказа противу ње, и тако даље, али ово само увећаваше моју грозничаву неизвесност, и наједаред се појави у мени жеља да будем у Бреслави на претресу. Ова жеља ностајаше све већа и већа, тако да се реших да колико сутра видим кад иде воз у правцу Бреславе. Али и ово ми не би доста: кад се већ реших да путујем, зашто онда одлагати пут и трпети ту страховиту неисвесност? И тако не могавши одолети нестрпљењу скочих из постеље, запалих свећу па обукавши се брзо, стадох спремати ствари које ће ми за моје путовање бити потребне. Стрпавгии исте у један ручни коФер, обукох горњи капут па изађох лагано из собе да идем на станицу. На улици нигде живе душе: Фењери беху већ погашени, — знак да је два сата после поноћи већ прошао. Сви локали затворени, само свеглост која продираше кроз капке појединих малих каФаница, тако званих »чехерл« или какве хлебарнице, показиваше да још има живота у вароши. На пола пута паде ми на ум да свакако морам путовати преко Минхена и да воз за Минхен полази у пола седам изјутра и да према томе немам никаква посла на станици. Вратих се опет кући, наместих будилник на иола шест, па онда легох да спавам. После три дана, управо у очи дана претреса, стигох у Бреславу. Пошто нисам хтео да се зна мој долазак, то нисам ником ни јавио да долазим, тако да сам сасвим мирно могао одсести у један хотел на крају вароши, за који сам знао да ми није никада служио као место састанка са Елзом. Ово сам учинио с тога, што сам у потаји зебао да ме неко од келнера или собарица, који су мене и Елзу морали виђати заједно, не позна, што би могло врло лако бити од рђавих последица по мене. Дотеравши се мало у ред, сиђох доле у гостионицу па седох за један сто за којим су већ седела два старца, — по свој прилици пензионери — у намери да од њих дознам што о сутрашњем претресу. После уобачајене извине од моје стране што седам за њихов сто, и њиховог љубазног пријема. упустим се са њима у разговор и наскоро — скренувши разговор на тему која је мене интересовала — дознадох да ће претрес почети сутра у девет часова и да ће Елза истоме присуствовати не као оптуженица но као главни сведок, пошто се је истражни судија одмах у почетку истраге уверио да је она у овој ствари невина. Даље дознадох да Елза не живи више са мужем заједно, и да је овај повео противу ње брачну парницу, пошто је истрагом доказано да је Елза стајала у недозвољеним односима са оптуженим инспектором. — У колико сам се првој вести о Елзиној слободи био зарадовао у толико ме је ова последња ожалостила и потресла. Био сам у себи на чисто да је не љубим и да је нисам никада истински ни љубио; да према томе не могу ни бити љубоморан, али ме је болело да слушам осведочену срамоту жене, којој сам био тако близак, ма да сам морао сам себи рећи, да је то глупо, јер од куда долази да ја, који нисам био њен први љубазник, тражим да будем последњи, и то после растанка — и то каквог — и од жене којој је човек био најпреча потреба. Поседивши још неко време у друштву оне двојице, дигох се да изађем на улицу и да се мало прошетам, пошто сам био уверен да у овом крају нећу наићи ни на каквог познаника. Око пола осам вратих се натраг у гостионицу, вечерах нешто мало, па онда одох горе у своју собу да се одморим од пута и да спавањем уништим нестрпељивост очекивања сутрашњег дана. Сутра дан био сам већ у осам часова у близини огромне бреславске судске палате. Портир, који даваше улазнице онима