Policijski glasnik

БРОЈ 50 и 51

ПОЛИЦИЈОКИ ГЛАСНИК

391

Иследнпк и остали се такође у чуду згледаше, јер нису могли ни помислити, да је газда Јоле ^гогао извршити убиство над женом, коју је онако силно волео. А газда Јоле не прекидаше: — Била је лепа као мајско сунце, много лепша. А ја сам је волео, волео, много волео... више него ли себе... Уздахну као да му се какав терет с груди свалио, иа тресући главом додаде: — Камо да нисам !... Ућута, али то тренутно, јер одмах настави: •— До лудила сам био заљубљен. Оно што није зажелела, то јој нисам набавио; та живот да ми је тражила и њега би жртвовао за онај њен лепи осмејак, за онај мио поглед. Али она беше чедна, мила, добра душа; ништа не захтеваше. И она је мене волела, јест, волела, потврђујући понови и погледа све редом, као да и од њих тражи потврде за то. — У то сам био уверен још од ирвих дана, Али ја бејах непажљив, нисам умео да је разумем, нисам умео, узвикну очајно, па затресе главом, на ућута као да се присећа. Чело му се намршти, на њ метну кажипрст десне руке, поћута тако неко време, за тим нагло отпусти руку па повика: — Јеот .. био сам луд, саврг.пено луд, нисам јој веровао, него сам почео сумњати у њу, онако чедну, милу... сумњати у ону њену искреност... њену верност!... Ја будала! па се удари песницом по глави, а затим ухвати за косу и поче чупати, непрекидајући започету исповест. У мени се породи љубомора, она страшна, опка љубомора, која ми раздираше груди, која ми срце цепаше, уништавајући осећаје човечанске.... И ја сам трпео, много трпео савлађујући се, да. се не би одао. Нисам хтео нико да ме зна; па ни она, јест ни она... Страховао сам да се одам, да ми се не би смејали. И она јадница, све то није могла да примети. А и одкуда би, кад она беше наивно, безазлено створење... — И боље, додаде тишим гласом, јест-јест и боље, јер би њу то једило, ужасно једило... Па се ућута, глас га беше издао. Нико се не усуди да ремети нему тинншу, свако се осећаше у незгодпом положају, слушајући газда Јолетову исповест. После неколико секунада, газда Јоле продужи: — Нико не беше опазчо, шта са мном бива. То иритајавање, та уздржљивост, то савлађивање било је горе за мене, него ли што сам и могао мислити. А она се не знајући све то, шалила безбрижно, разговарала се с мојим друговима, с пријатељима и познаницима; њено гласно безазлено смејање распаљивало је бес у мојим грудима, правећи читаву буру, која је рушила и обарала да ме уништи. Никад јој нисам забрањивао да не иде у посете, и ако сам се тада неспокојним осећао; јер сам хтео да је увек ту преда-мном, пред мојим очима. А те вечери. . 0... кобна вечери, седели смо, прилично ду.го у посети. Она се шалила, била је необично весела. И друге су њене исто тако биле; али мени се за њих није тицало, Болело ме је, шго се онако миого забављала са странцем, постајао сам свакога тренутка све нервознији, а. кад почех увиђати, да даље нећу моћи издржати, дадох јој знак очима; она разумеде, благо ме погледа и без речи устаде. Путем не хтедох ништа да говорим, и код куће не бих; али она поче. И не знам ни сам шта ми одједном би! Пречуо сам, шта ли... Учини ми се да рече нешто, што ме изведе из стрпљења, што ме раснали. Подсети ме на странца до кога је седела — та с њиме се највише забављала. Не премишљајући се даље, као бесомучан јурнух, зграбих је за гушу и почех стезати. Она се отимаше, али слабомоћно створење шта је могло да учини!... Одкуда се и могло извући из ових канџа — и показа шаке. — А кад отпустих руке, она паде мртва... — Кад се освестих, поче Јоле после тренутног ћутања, али промуклим гласом, видех шта сам урадио. Да би прикрио траг, да би са себе сумњу отклонио, прибегао сам лукавству. 0... то је било грозно... ужасно! Кожа ми се јежи, како сам могао онако шта да радим. . Ја сам тада био звер, а не човек. Као бесомучан и напит чупао сам са главе тепелук са косом. који беше прикачен многим куглицама; нокидах мипђуше са окрвављених ушију, поскидах са укочених гтрстију прстење, и све то оставих у касу. Ево кључева, рече, отворите и наћи ћете их у завежл^ају, па извађене кључеве остави на сто пред иследником. То је било најсклонитије место; та ко би и

могао помислити, да су они у тако непосредној близини. А једну минђушу задржах, прикрадох се до ограде мајстор Перине баште и убацих је. Кад и то сврших, и покојницу изнесох у двориште, отрчах одељењу где млађи станују... остало и сами знате заврши уморено, па приђе иследнику. — Господине, рече он, рад сам да покајем неправду, коју учиних овоме сиромашку, и показа руком на Петра. Знам шта ме чека. Не треба ми ништа више, па за то све моје имање, трговину и еспап у њему, сву готовину, нека наследе дечица мајсторова, с тиме ћу се најсавесније одужити за учињену неправду према родитељу њиховом. Столар протествоваше, али наваљивању газда Јолетову, није се могао одупрети. Исдедник прибележи исказ његов, па му даде перо да потпише, што овај без оклевања учини, а затим сведоци премапотписаше. Мрак у велико беше, кад се мајстор Петар упути кући. Снег је падао у крупним пахуљицама, док је у вароши велика ужурбаност била. Људи, жене и деца јурили су улицама тамо амо, сваки је то носио по што-год кући за сутрашњи празник. У столаревој кућици владала је нема тишина. Пред иконом која је представмала матер Божију како држи Исуса у наручју, горело је кандило; то беше н једина светлост, која је осветљавала собицу и у углу њеном болесничку постељу, на којој је лежала Милица. Обе ћерчице стајаху пред иконом са склопљеним рукама и док је старија полугласно . изговарала: »Оче наш... (< дотле млађа бацаше погледе час на сестру, час на матер, која се била у пола издигла и брисала сузне очи. Ослобођен окова и затвора, слободан, дану душом а, пун радости похита дому, јер је горео од нестрпљења да своје миле што пре види. Тихо, нечујно отвори кујнска врата, али се разочара, радост му се помути, кад се нађе у мрачној просторији. Са зебњом у срцу, приђе собним вратима и дрхћући подиже руку да их отвори; али застаде, јер чу глас старије ћерћице. која довршаваше молитву. Он се притаја. —• Молимо ти се Боже, чуо је даље, сви ми: мама, ја и мала сеја, да нашем оцу дпш здравља и снаге, те да истраје и да не изгуби наду на спасење јер је он невин... Петар уздрхга, дал.е није могао издржати, туга и радост помешаше се и изазваше бујицу суза, па дохвати браву и јурну у собу. — Невин је, мили моји, невин!... узвикну потресеним гласом, на загрли жену и децу и клече крај постеље. Радосни крик беше одговор женин. И док ово двоје потресени ћутаху, дотле је ћерчица гласном молитвом благодарила Богу за спасење очево. Глас о невиности мајстор Периној и признању газда Јолетовом би разнесен по вароши муњевитом брзином. У каФани за столом око кога су седели најодабранији трговци, поведе се реч о томе. Сви беху појмили положај сиромашног, а наиаћеног мајстора. Били су уверени да ће с.утрашњи благ дан, ову сиромашну породицу затећи и без најнужнијег, а за то не би чудо, што сви једнодласно усвојише предлог, да столару купе и спреме печеницу и друго што треба, па да му изјутра сви скупа честитају празник. Сутра дан пре зоре били су ти трговци на окупу. У сам се развитак кретоше столаревој кући, а за њима послуга, са печеницом и другим ђаконијама. Зауставише се у дворишту. На дати знак би испаљен пипјтољ , и захори се божанска песма: „Рождество твоје..." Домаћин узбуђеи истрча из собе и кад виде шта је, иотресен, скрушено клече па привуче к себи децу, која изненађено, гледаху шта се дешава. — Перо... брате и суграђанину наш, поче најстарији грговац гласно, кад песма би довршена, опрости непромишљености људској која те доведе, да патиш невин.. Бог је увидео твоју невиност и спасао те је. Немој нам замерити што смо без питања и одобрења твога урадили ово. Ми појмимо у каквим си околностима и за то смо се сви ми скупа — што нас овде видиш, споразумели, да ти на овај начин честитамо празник. Махну руком и нослуга са допетим стварима стаде пред групом.