Policijski glasnik

62

ПОЛИЦИЈСКИ ГЛАСНИК

БРОЈ 7 и 8

сви се громком смеју и — ја волим у тим тренутцима вашу публику, па макар и канканску, кикоћу се и вичу. »То је добро, тако и ваља! Не доводи децу!« Ну ја то презирем, а и нема ствари: логично или нелогично они увесељавају саМи себе! Одмах одредим стоје место, приступим матери и почнем о томе, како сам и ја дошљак, како су ту све неки неучтиви људи, како не умеју да разликују и цене праву врлину; хтео сам да зна како имам много новаца; позвао сам је да их у својим колима одвезем; отпратим их кући, упознам се (станују у некој собици, тек што су дошле). Изјави ми, да познанство са мном и она и кћи могу сматрати само за част; сазнам, да пемају никога, ни куће, него да су допутовале ради неког посла оудског; нудим услуге, новца ; дознам да су погрешком дошли на ону игранку мислећи доиста да се тамо учи играње; предлажем, да са своје стране припомогнем васпитање младе девојке, учење Француског и играње. Прима се одушевљено, сматрају за част, и поананство траје и сад... ХоКете ли, да идемо, само не одмах. — Оставите се, оставите се ваших подлих, ниских анекдота, ви развратннче, ви ниски, сладострасни човече! — Је ли то Шилер, Шилер наш, то Шилер? Оп уа-1-е11е 1а уегШ ве шсћег? Него знате ли, ја ћу вам навластито причати такве ствари, те да чујем ваша извикивања. То је наслада! — Још и то, зар ја нисам сам себи смешан у овом тренутку ? промрмља Раскољњиков зловољно. Свидригајлов се смејао из гласа; нанослетку зовне Филипа, плати и устане: — Ето, још сам и ја пијан, азвег саиве ! рече он. Наслада ! — Још само то недостаје, да не осећа насладе! узвикне Раскољњиков уставши и сам. — Зар причати о гаквим походама — с погледом на какве тако исто одвратне намере, није наслада за отупелог развратника, па још причати у овакним приликама и овакву човеку, као што сам ја... Распаљује! — Е, ако је тако, одговори Свидригајлов чак с неким дивљењем, посматрајући Расколљикова, — ако је то тако, онда сте и ви добар циник. Бар садржите у себи доста материјала. Много можете да видите, много... па, можете ви и да учините много. Него, пак, свеједно, доста је. Срдачно жалим што смо мало норазговарали, него ви нећете од мене отићи... Ето причекајте само... (Наставиће се).

П0ДР1НСКИ ХАЈДУЦИ Милап Шаксимовић из Горице у Рађевини и Тома Јевтик из Грачанице у Азбуковици. Милану је 33 а Томи 26 година. Обојица су се после извршеног разбојништва над чељади Павла Матића из Суботице, у срезу посаво-тамнавском, које су са још три друга извршили ноћу у очи Митров-дана 1899 год., и где су их нападнути познали, — отргли испод власти и пуну годину дана самовласно живели чинећи разна пљачкања, отмице и разбојништва, од којих је и у штампи иознато дело напада на поп Љубу из Беле Цркве, ког су ранили и момка му Обрада Васиљевића убили. Начелник окружни г. Живојин Богдановић, чим је дошао на дужност у Шабац (концем августа 1900 год.) нарочиту је бригу посветио хватању ових зликоваца, који су и Формално много раније оглашени били за хајдуке. Добив овлашћење да примени и мере које предвиђа закон о утамањивању ајдука и попев њихову уцену од 1000 на 5000 дин. за сваког, — Госп. Богдановић је кренуо и све окружне жандарме, њиховог командира, среске чиновнике и потајнике на посао, и кад се објавило сашораваље села и засеока, рушење колеба, појата, трла и осталих стаја по планинама соколским и другим усамљеним местима, па ово почело и остваривати, сви сумњиви људи под надзор стављати, па и неки председници збацивати — за мало, за месец дана ајдука је нестало и нигде траг да им се осети. Разуме се да се на том није стало, но се и даље трагало. Не улазећи у даља истраживања, довијања и вештине г. Богдановића и капетана рађевског г. Јелисавчића, — доста је да кажемо, да су повереници, које је г. Јелисавчић по овлашћењу начелниковом испратио, пронашли Милана и Тому у Плевљу

у Турској, одакле смо и њихову ФотограФију, коју доносимо, добили. Тамо су прешли још 18 октобра. пр. године и сад су у рукама и притвору турске власти. Предузети су још у новембру пр. год. кораци и за екстрадицију, али Турци по обичају

Милан Тома

не хитају. Онамо су се представили били и са војним иснравама као в ојни бегунци, Милан под именом Јована а Т ома под именом Обрада. ИЗ 0ТРАН0Г 0БЕТА Самоубиство једног особењака. — 25 јануара ове године нађен је осамдесетогодишњи пенсионирани практикант Фрања Ђурковић алем. од Ив&ноча у своме стану у Пешти, обешен о прозор. Лекари, који су одмах стигли, констатовали су смрт, која је тренутно наступила. Као што пештански листови поводом овог догађаја пишу, Ђурковић је за последње две деценије свога живота живео врло особењачки; ишао је да проси, и важио је као прототии каквог тврдице, и ако је располагао, као што се доцније сазнало, имовином од преко тхола милијуна. круна, од којих је већи део тестирао вароши Пожуну на подизање једног универзитета. Последње године свога живота провео је као просјак, вукући се по улицама и око цркава у поцепаном оделу, а становао је у једном прљавом ћумезу. и ако је некад био један од најугледнијих адвоката пожунских. Али за време своје праксе у Пожуну био је до крајности непоштен према својој клијентели, тако да му је пожунска адвокатска комора по тужби једног његовог превареног клијента забранила адвокатуру на свагда. Тада, у почетку седамдесетих година, нресели се у Ђурковић у Пешту где добије после дугог чекања једва за практиканта при тамошњем трговачком суду, у ком је положају и пензионисан после извесног времена са иенсијом од 120 Форината годишње.